Ivan Kozmič piše i priča

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Postoje casopisi koji mi zaista placaju pisanje naucnih radova iz oblasti germanistike, pisanje esperimentalne proze i lirike. Rad na romanu sam zapostavio radi jednog izazova koji je usledio kao posledica iščitavanja knjige dr. Louis A. Sass-a - "Madness and Modernism". Da bih jednom zauvek raskrstio sa formom mojih nadrealističkih tekstova negde od nove godine pišem tekstove koji bi trebalo da podražavaju shizoidni, čak i shizofreni tok misli. Medjutim, logička veza u okviru celine ipak postoji, teskt je promišljen. Pisao sam i radove koji proučavaju moje "shizoidne" tekstove sa stanovišta postmodernističke teorije književnosti... Ovo govorim zbog toga što će prvi tekst kojeg ću poslati biti jedan od tih eksperimentalnih tekstova. Neki sadržaji i konkretni, sasvim uobičajeni događaji isprepletani su sa sasvim izmišljenim podacima. Ali smisao zaista postoji, i pojašnjavaću svoje "zaumnosti" u svetlu fingirane shizoidne percepcije realnosti.

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Obrisao sam svoj post sa svojim fingiranim shizoidnim tekstom. Heavy je, a ljudi me jos ne poznaju... Evo o sajmu knjiga, mada sam mogao i nešto drugo da posaljem, ovo je populisticko levicarenje me sam bio sklon u drugoj polovini 2005.

Jubilarni Vašar knjiga u svetlu mučnog obuzdavanja besa

Svečano otvaranje, velika i nesnosna gungula, neprijatni mirisi izbačeni iz raznih telesnih šupljina, svečani govori u ubalavljene mikrofone, ljudi – neki od njih su čak hobsovski ljudi-vukovi – tiskaju se i staju jedni drugima na žuljeve, a pri svemu bi se najradije međusobno podavili. Tu i tamo neko čeka u redu kako bi dobio autogram nekog pisca. Pisac se možda useća ugodno, jer čak i on, kao pisac nije oslobođen sujete i taštine. Nijedna nauka, kao ni ma koji spisateljski zahvat neće čoveka učiniti plemenitijim. Konačno, kada se dosegne slava, ugođaj nakon nekog vremena splasne. Budisti nas na vreme upozoravaju: nemoj da traćiš svoje dane da bi dosegao slavu. Sreća ne leži izvan nas.

Ukoliko jednog dana shvatim da su duhovno ili etičko usavršavanje samo puke fraze koje izgovaraju samo još zanesenjaci, neću imati drugog izbora do da prosviram sebi metak kroz glavu, u šumi, na Košutnjaku. Ili, pošto ne bih znao gde da nabavim pištolj i municiju, pre bih možda progutao punu šaku sedativa koji će me uljuljati u večni san. Ili, ukoliko bih mogao da prenebregnem grozomornost slike mog unakaženog i izmrcvarenog tela preko kojeg je prešao kamion od pet tona, skočio bih sa pasarele koja povezuje Banovo brdo sa Julinim brdom. I konačno bi se moje ime, pored sajta „Klopke za pionira“, pojavilo u nekim novinama – ako ne zbog objavljivanja nekog književnog dela ili zbirke pesama, onda bih makar bio uknjižen kao „nova žrtva nihilizma“.

Elem, nisam mnogo bolji od ljudi koje opisujem: Vašar knjiga me dovodi do vrhunca besa. Svaki elemenat mase se ponaša kao da je sam-samcijat u hali. Najradije bih onog što se vuče preda mnom šutnuo u guzicu. Još kao pubertetlija sam se teško obuzdavao. Već tada me je obuzimalo izvesno nespokojstvo, jer sam ustanovio da se intenzivnom masturbacijom postiže samo privremeno olakšanje. Želeo sam da nađem delotvornije rešenje. Tako sam otkrio ezoteričnu filozofiju, tu prokaženu metu prezira modernog intelektualca sa Zapada. Misao da postoji jedna transcedentna stvarnost koja je sasvim mimo dosega naših čula bila je klica za koje je moj duh predstavljao plodno tle. Tako je prošlo više od deset godina, a ja dozvoljavam da kiptim zbog besa u ambijentu jubilarnog Vašara knjiga. To je gola stvarnost koju potvrđuju svih pet čula.

Ne mogu da koračam svojim krakatim nogama onako kako bih želeo, ne mogu da priđem knjigama koje radoznalci prosto moraju da ispipaju, a ja, budući kratkovid, moram da se približim kako bih video naslov knjige. Na sveže objavljeni roman Tomasa Bernharda („Beton“) udarena je previsoka cena. Za duplo manje novca mogu iz Nemačke da naručim odlično očuvan primerak polovnog „Betona“, u originalu. Na kraju, poput osobe koja pati od agorafobije, pobegnem iz hale, izgovarajući u mislima najodvratnije psovke koje mogu da sastavim na srpskom jeziku.

Dnevne novine nas izvešavaju o tome šta su nam spremile naše izdavačke kuće; kažu i da će se na pedesetom, jubilarnom Vašaru knjiga naći i oko 200 stranih izlagača. Na otvaranju se pojavljuju poznate ličnosti, smeše se, stiskaju si međusobno šake pred foto-reporterima (valjda se to naziva rukovanjem), sprovode svoje uvežbano pristojno ponašanje koje im se već duboko utisnulo u mozak, te je postalo uslovni refleks koji se automatski aktivira pod datim okolnostima, poput lučenja pljuvačke na upaljenu lampicu kod Pavlovljevog psa.

Vašar knjiga. Vašar taštine. Neće biti toliko posetilaca kao na sajmu u Frankfurtu, ali ipak, čovek može pomisliti: Srbi su strasni čitaoci! Vidi samo koliko ih ima na ovom sajmu! Taj paradoks mi ne daje mira: tolika masa ljudi na sajmu knjiga nikako mi se ne slaže sa utiskom kojeg o našem narodu mogu pokupiti sa ulica, recimo, hodajući od Kalemegdana do Zelenog venca. Vidim vukove u koži razdražljivih službenika. Vidim i ponekog čoveka koji upada u glasnu i veoma živu raspravu – sam sa sobom, doduše. Vidim i čujem vozače automobila koji, promolivši glavu kroz prozor, seksualno opšte sa „semenom i plemenom“ prolaznika ili drugih suvozača.

Možda ćete se pitati: zašto je ovaj čovek, zaboga, toliko zajedljiv? Da nije neki mizantrop? Ili možda pokušava da nam bude zanimljiv? Ni na jedno od poslednja dva pitanja ne bih dao sasvim pozitivan odgovor, mada je drugonavedena mogućnost bliža istini. Problem je, da tako kažem, „nihilističke prirode“. Sve vrednosti su izgubile značaj (i značenje). Ko još razmišlja o svojim postupcima ili samome sebi pruža obrazloženja? U neku ruku, niko nije zadovoljan ovim svetom, ali, takođe, niko se ni ne trudi da ga promeni. Da dâ samo mali doprinos. Ne traže se velike žrtve. Samo malo obzira i uviđavnosti. Evo, najiskrenije: trudim se (nastojeći pre da verujem Rusou nego Hobsu) da prvo promenim sebe i tako se osposobim za delanje koje nije podstaknuto sebičnim motivima ili narcisističkim sklonostima. Ipak, često klone moja dobra volja i onda dobijem nagon da napišem tekst poput ovog. Iz besa. Iz čiste ozlojeđenosti. Iz očajanja – jednog od sedam smrtnih grehova. Ili pak, da ne bih započeo bezrazložnu svađu sa voljenim mi osobama.

Škole iz unutrašnjosti organizuju ekskurzijske posete Beogradu, kako bi deca mogla da vide čuveni sajam knjiga. Još od malih nogu su ih učili kako knjiga predstavlja veliku dragocenost. Vrednost knjige ne može se izraziti ni u jednoj valuti. Međutim, ubrzo nakon upoznavanja sa surovim realitetom i surovim mentalitetom, kao i sa iščašenim sistemom vrednosti, iluzija se rasprši za tili čas. Rečenica koja je isprva zvučala tako lepo, gubi svoje potkrepljenje u realnosti. Ispod ostaje samo ogoljeno saznanje o činjenici da ništa, pa čak ni mi sami, ne može uticati na naše vlastite živote. Mnogi se žale kako svet propada, a sami ga guraju preko ruba, neretko sa perverznim zadovoljstvom.

Moja profesorka filozofije iz Trinaeste beogradske gimnazije, često je ponavljala kako je filozofija poput razmažene primadone: ona može samo da se razvija u izuzetnim, povlašćenim uslovima. Nasuprot tome, čovek koji mora da juri za novcem, koji u društvu sa nazadnom ekonomijom mora s mukom da sastavlja kraj s krajem, ne može se posvetiti sebi. On ne može da otkriva samog sebe i svoje skrivene istine (i tako se unapređivati), kao što filozofija pokušava da otkriva univerzalne istine, da bi na svom jadnom kraju došla do saznanja kako, zapravo, ne postoje nikakve univerzalne istine.

Isto kao sa ponašanjem u zdanju crkve, gde se ljudi mole Gospodu a svakog ga dana gaze, dešava se i na Vašaru. S izuzetkom da se na Vašaru troši novac na knjige koje su preskupe u odnosu na kupovnu moć čoveka prosečnih primanja. Kao i uvek, najpopularnije je lako čitljivo štivo i komercijalne knjige koje treba da vas nauče kako da prevaziđete stres, da se obogatite za mesec dana ili pak kako da smršate a da jedete koliko želite i šta god želite. To su postali prioriteti mase. To su prilepci na njenim mozgovima.

Ipak, da li knjiga ljudima menja živote? Ili je danas zaista sve izgubilo svoj smisao? Po svemu sudeći, mnogi će otići na Vašar, kupiti nekoliko knjiga i kasnije se na autobuskoj stanici bezobzirno gurati i laktati, sa sve kesama punih knjiga u rukama, za prazno mesto u autobusu. Gledaće, a neće videti dalje od svog nosa. Nastaviće da veruju kako poseduju prava rešenja za sve političke probleme. Preziraće tuđi loš postupak, a zatim napravit deset novih. Zašto oni kupuju knjige ako već sve znaju, ako su u stanju da donose tako dobre procene? Ponekad pročitaju neku upečatljivu rečenicu. Na trenutak im se čini da će ta rečenica izmeniti iz osnova njihove živote. Osećaju kao da su upravo počastvovani kolosalnim uvidom. Međutim, već prilikom prvog susreta sa učmalom svakodnevicom i nametnutim im obavezama, oni će zaboraviti šta su pročitali. („A ulazeći u njihove umove, tamo će se otkriti neviđena buncanja.“ - Česlav Miloš). Čitav svet će nastaviti dalje da se kreće po inerciji. Potreban je ozbiljan udarac da bi se čovek prenuo iz stanja omamljenosti. Nekada su postojali ljudi koji su bili izuzetni poznavaoci vremena u kojem žive i koji su odlučno zadavali pomenute udarce. Možda će neko kupiti neku od njihovih knjiga i doživeti preobražaj. S druge strane, možda će neko kupiti neku od njihovih knjiga koja će doveka trunuti na polici.

Naravno da postoje i mnogi izuzeci. Možda neki od njih sada čitaju ovaj tekst i smatraju da preterujem sa malodušnim iskazima. Gde bi nam tek bio kraj kad bi izuzeci bili upravo oni koji su bezobzirni, koji ne mare za druge, koji u jednom netolerantnom raspoloženju ne prihvataju razlike među ljudima i njihovim stavovima?

Često se stvari moraju i preuveličavati da bi reči imale dejstvo. Opet da li reči imaju dejstvo? Ako jednog dana ustanovim da reči nemaju nikakvo dejstvo onda ću... (Pištolj. Sedativi. Pasarela.)

Ivan J. Kuzmič

28. X, 2005. anno erae vulgaris

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

OPAQUE BROJ, shizosimulacija no. 14
Ivan Kozmič, 2. II 2007

Za ovaj tekst: 2500 dinara. Objavite ga, kragujevački “Koraci”, i neka vam pri tom bude nepobitno jasno da je tekst napisan isključivo da bi mi doneo novac koji će biti potrošen na načine koje će po bon sens-u biti nedolični. Međutim, naravno da nemam nameru da raspalim priču o novcu,
kada sam već jednom napisao da bih bio znatno zadovoljniji starim dobrim načinom robne razmene: osam dabrovih krzna za dve sekire. Na primer. Umesto toga:
- priča o nečemu što bi se figurativno moglo okarakterisati kao velika rupa u grudima; rupa po čijim obodima se skorela sukrvica koja odaje blagi, sladunjav miris – ili zli Oskar Macerat kako dobošari i svojim zvonkim glasom razbija staklene predmete ukoliko pokušate da mu oduzmete jebeni doboš kojeg odvratni Oskar brzo istroši, jer ceo dan po njemu dobošari, pa trk onda nazad do gospodina Šarla Aznavura po novi doboš!
- kako me je izvesni Frater N. iskompromitovao bez ikakvih, razloga, napisavrši gomilu laži o meni – nazvao me je „magičarem iz fotelje“, to jest, „onima koji pročitaju tonu knjiga pa onda stanu“. Ne mogu da odgovorim jer sam isključen sa tog privatnog internet-foruma, donekle ipak zadovoljan činjenicom da izazivam konflikte gde god se pojavim – to je zbog toga što me zanima prva karika lanca genetičkog koda; sukcesivno, u vremenu regresivno, na putu ka arheuzroku, nizanje uzroka jedan za drugim, lizanje uzroka jedan za drugim, psihoanalitički kunilingus pri kojem psihoanalizu zamišljam kao sveže ostriženo stado ovaca koje skače preko natrule ograde;
- paralelnom podešavanju frekvenci triju oscilatora kojima mogu da proizvodim sumanute zvukove – ali to je dosadno i zanimljivo je samo fantastima kojima zvuk, putujući kroz kochleu, stiže na meni neki nejasan način u obliku impulsa u mozak, te tako izaziva prijatne ugođaje... – neki su to izvoleli nazvati muzikom, a ja se klizam po Šembergovoj ćeli, ali, budući loš klizač koji često pada na zadnjicu, vezujem ispod donjeg dela leđa nekoliko primeraka „Teorije nove muzike“ Teodora Adorna, o čijem je organu-jeziku (onim čime se palacati može, van svakog figurativnog smisla) gospodin SS-Liebhaber Ginter Gras ispevao pesmu,
dok sam znojavog torzoa ležao u senci zubate vagine; i razmišljao o onome što sledi nakon niza crtica: isprva je to trebalo biti samoubistvo, izvršeno skokom sa mosta, među vozila: smrskanu šoferšajbnu plaća kasko-osiguranje,
a, figurativno rečeno, zjapeću rupu u grudima ne ispuni ni prijatna reč onih sa kojima si mimo svoje volje u biološkoj svezi. Udaljiti se od ljudi i nizati imena: Platon, Empedokle, koji nije skočio sa mosta već u krater Etne, Plotin, Dionizije Areopagita, anonimni engleski autor „Oblaka neznanja“, Majstor Ekart, Hildegarda od Bingena, Jakob Beme, Paracelzus, Mihael Majer, Kornelijus Agripa fon Neteshajm, Angelus Silezijus, a
neka bude još i onaj neobični Rejmond Lal iz XII veka koji je u potpunosti promenio način života nakon što mu je žena u koju je bio zaljubljen pokazala rakom razjedene dojke – avaj: iz vreline pūti u hladnu askezu, iz sumornih razvalina nekada brižljivo ozvučenih kojmora do sunčanih livada na kojoj leži voljena, otkrivenih grudi, sa svojom bradavicom u mojim ustima; IAO; Die Chymische Hochzeit des Christian Rosenkreuz – kralj koji sisa bradavicu kraljice, kralj koji je nekada umoran i bezvoljan sedeo u krevetu, ispunjen dosadom, čekajući tek da vreme prođe –
a voljeni Isus, Logos, srce u Tifaretu, Sin, ukazuje se u Malkuthu, nakon što se spustio iz Yesoda, kroz lunarno, kroz Majku, kroz menstrualnu noć, kroz genitalne organe muškarca i žene koje rađaju novog sina – majka u luksuznoj brvnari gde i novi život miriše na drvo -
a duboko na dnu našeg Malkutha, Kraljevstva čije je srce tako lepo opisao Tejar de Šarden, nada mnome je izvršen pokušaj defamiranja: sorore, fratri! Polu-brat Cosmomachia je opužen da je „magičar iz fotelje“. Vaš veliki htonični idol čiji se skelet kruni negde u Hejstingsu nije gledao u Bafometa, već u ogledalo koje je slalo odraz lažnog proroka. Ja sam u sprezi sa tom hrpom ljudskog izmeta, jer i sâm sam grešnik iz ugla Anđeoskog Doktora, ili sam pak jedna posledica čitavog lanca uzroka, kako kaže bradati gospodin sa lulom –
ali, zašto, neko će se pitati, zašto se toliki naglasak stavlja na spajanje žene i muškarca, na njihova spolovila:
dete o dete o dete o dete,
gimnastički analogon izgovaranju neizgovorljive formule Shemhamforash –
kao kad se u onom snu dešavao transfer nekih podataka između mene i čarobnjaka koji je neverovatno ličio na jednog srpskog ikonopisca: bili smo linkovani vezom čiji se signal odašilje malo iznad sredine očiju, negde na sredini čela: čarobnjak je upload-ovao veliku količinu podataka u moj um da sam viknuo „Isuse“,
ali srce u Tifaretu je zatvorilo svoje komore čoveku koji je hteo samovoljno da uđe u pećnicu. I gle, prži me oganj, četiri plus tri godine... A priča
o zvuku je priča o talasima – talasima mora koje je svugde isto more što je svugde isto more gde je uvek isto more koje je more na svakom mestu koje se morem može nazvati – četiri plus jedan plus jedan plus jedan: slova me štite od strašnih zaraza koje vise u vazduhu. Možda čak od sina koji je oca ubio u klancu: o, vrati me nazad kroz vreme da odmislim neke misli koje još kao dete propustih kroz lobanju, kada humka postaje velika grantitna stena koja je granitna stena u svakoj tačci svoje okrutne granitnosti.
Svoje nasledstvo sam straćio u najkraćem roku: kupovao sam analogone toplih i vlažnih imitacija vagina, nemačkih nacističkih odlikovanja, ogromnih količina municije, magacine pune sapuna; jutros su u novinama objavili da je u Rusiji počela proizvodnja čeličnih muda,
a nigde napomene da je disocijativno nizanje slika najobičniji trik. Dragi Viktore, остраненйе je kao pantljičara: uvuče se duboko u utrobu, dragi Viktore, ono razara epiderm razuma koji bi hteo da ostane zdrav. Zdrav čovek je okrutan čovek. Zdrav čovek je nalik H. H. Eversovoj meleuzini Alrauni: zdravlje je čak nešto mnogo više od hira, zdravlje je Kainovo poricanje da je on „čuvar brata svojega“,
već bi radije čuvao računare optimalne konfiguracije i po ekranima TFT-monitora tražio Aveljevo mrsko lice prekriveno čekinjastom bradom, i njegove male oči smeštene odmah ispod isturene čeone kosti. Šta
mislite, da li sam ikada imao odnos sa kurvom? Igor je plaćao kurve, zvao je i mene da se priključim. Ima tome već šest-sedam godina, ali kurva je jednostavno kurva, i nema onaj sladak miris devojke koja stvarno želi muškarca. Smrad kurve je nalik smradu pisca koji piše tekst radi 2500 dinara honorara, pisca koji kaže –
bio jednom Pablo Pikaso i bio jednom jedan čovek koji je od ovoga hteo da mu naslika platno za 10000 dolara, ali je senjor Pablo iznenadio gospodina naručioca činjenicom da je već za dva minuta bio gotov – ali gospodine Pablo, pa to je trajalo samo dva minuta – da, gospodine, a mojih 50 godina iskustva? –
Atem. Breath. Iskustvo. 50 godina taloženja raznih elemenata koji se potom pretvaraju u viziju, vizija u bolest, bolest u pravcatu pošast koja će tandrkati po glavama učenih ljudi, dok sam ja, „magičar iz fotelje“, kako me je nazvao jadni N., „pročitao gomilu knjiga i tu stao“ –
a Frater N. nije znao da sam štedeo, da sam sakupio pare, da sam iz Rusije naručio muda od čelika, primio ih u paketu, na kućnu adresu, a potom stupio u pećnicu. Gori sa svih strana. Stopala me peku, kosa se pretvorila u smrdljive dronjke, nokti su omekšali, samo je sa mudima sve u redu,
iako su se malo zagrejala, a i nikada sebe nisam nazivao „magičarem“. Ja volim magijom nešto drugo da nazivam, no što misli Frater N. Magija kao opstanak u svesTnom stanju. SvesTno stanje nije ne mora biti u neposrednoj vezi sa spoljašnjom okolinom; to ću reći, a ti ćeš tražiti od mene da prekinem monolog i umesto toga,
...ja ću se mašiti za jednu knjigu Viktora E. Frankla i pročitati rečenicu: „A strange concept of aletheia: that truth can only be disclosed and uncovered through a delusion, that logos can only be mediated through patho-logos!“ –
Gospodine Frankl, ne znam zašto se nisam ubio tokom svog logorskog zatočeništva, ali u ovoj sobi proklijava nova kontrakultura čija su obeležja neotpakovani kondomi, burmut, prazne flaše Koka-Kole, izdrndani analogni džojstici –
ad hoc preupućivanje na istoriju bolesti sakrivene u kartoteci; van Gogovo uvo u kutijici bio je prvi ready-made objekat, izuzeto iz prvobitnog konteksta ušne školjke koja prikuplja zvukove kao što je majčino strašno jaukanje dok je opštila sa ocem ili zvuk apsinta koji dolazi u dodir
sa staklom.
Ili si sa mnom, ili si protiv mene. Tertium non datur, pomislih i uputih se prema Dušanu, da mu odnesem bojice za osobe ometene u razvoju. Ugovor,
o kojem anti-junak mog romana razmišlja, biće overen pečatima ukradenih sa Fakulteta za sport i fizičku kulturu. Ovo ljudi oko sebe, samosporečkani na autobuskoj stanici, blanko su svedoci moje visprene ideje. Prisustvuju njenom rađanju, a nisu toga svesni – da, obesvešćeni poput mene po pitanju
upale njihovih mokraćnih kanala –
ne, opet je pred nama Bodlerova raka koja proždire sve. Da,
dvanaest je opaque broj, und meine Sucht nach dem Leben, momentan in deutsch artikuliert – benutzbare Geschicklichkeiten habe ich meistens vergessen – I have even used English language is search for admittance, weary, hideous to the eye – i kada sam poželeo da osetim smrad novca koji ispada iz svih džepova: trk u knjižaru po novu isporuku štampane hartije! – ibidem fekal – ništa novo: mnoga je budala pokušala da priča, ali se zaustavila kod bodljikave žice, tamo gde veliki reflektori osvetljavaju noću okolinu,
prostor, kome niko ne sme da se prikrade: tamo gde je skrivena najkvalitetnija literatura o kabali, tamo gde je skrivena stolica na kojoj je sedeo Jakob Beme i krpio cipele pre nego što bi progovorio iz praznine punoće, to jest, punoće praznine, u kojoj lebdi
misao koja misli samu sebe. O, biti veseo na ekavskom i ijekavskom, i kavkaskom, jukatanskom, ognjeno-zemaljskom, kamčatkijanskom, svuda, duž Magelanove putanje kretanja koja je obuhvatala, zapravo, samo četvrtinu jedne ravne ploče koju na leđima nosi divovska kornjača bolesna od prekomernog zdravlja;
2500 dinara nije malo novca. Može se popiti ili prokockati. Kupiti jedna ili dve usluge felacija od neke od žénā koje se motaju uveče oko železničke stanice – neposredno iskustvo ispred priče naširoko: kurac u ustima, a
žena izvodi pokrete glavom, opaque broj puta, kao da uzastopce daje neke potvrdne odgovore na pitanja koja joj nisam postavio. Svršavanje u usta dodatno se naplaćuje – ma, kad je bal, nek’ je bal: novčanica je pothranjena među sisama. Inače, odvratno je pričati o ovakvim stvarima, ali one se naprosto ne mogu stalno prećutkivati,
jer prećutano krešti više od neizgovorenog – krešti svojim piskavim onim što bi glasom htelo sebe da se nazove. A mene i dalje lekari „Masohedonis poliklinike“ proglašavaju ludakom, vode me po laboratorijama. A jednom prilikom, dok sam tumarao hodnicima poliklinike video sam da ima i soba u kojoj su nekim ljudima gurali
ponižavajuće sonde u čmarove i džepnim nožićima spajali nozdrve. Bili su to jako lepi ljudi, baš lepi, i strašno su patili.
Lepi.
Lepi.
Patili.
Patili.
Sramotno je to što su bili siromašni, ofucani i što su za 2500 dinara pristajali na razna mučenja i strašna poniženja...

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Da se zapljunem samo. Prekucaću pesme nemačkog ekspresionizma, ali sam mislio ovde da promuvam, recimo, neke svoje fragmente ili neku od pesama - a svih sam ih se odrekao, mada na neke ljude deluje. Gombrovičev pamflet "Protiv pesništva" je prilično ostavio traga na meni, ostavivši samo naklonosti ka francuskom simbolizmu (nemacki, na primer, je izuzev Rilkea odvratan: autoerotični Stefan George i Hugo von Hoffmansthal - meni je, lično, to idiotizam, pa neka je nemački još sto puta), ruskoj i srpskoj avangardi, ekspresionizmu. Izme neću više ređati, jer ako počnem samo da pričam o potkategorijama stilskih formacija modernizma, ništa neću reći, jer je u pitanju jedan toliko širok pojam, da se ne može tek tako predstaviti (na dodirnoj tački između modernizma i postmodernizma nalazi se čunovi roman Thomasa Pynchona "Objava broja 47"). U stvari, moja nauka vodi mrtvu bitku, i ja vodim s jedne strane tu mrtvu bitku jer neku profesiju moram da imam, a sa druge strane i sam se bavim pisanjem, ali nista sto napisem ne mogu da volim ili da smatram zaokruzenom celinom. Stalno je u nastajanju. Dok se Nikky dopada moja proza iz perioda 1999-2004, na primer. Nikky ne voli konfuziju, i mogu je razumeti zasto joj se to dopada. Picasso je mogao da naslika "fotografiju", ali se opredelio za kubizam. Techne je dokazao. Slicno je sa tim materijalom koji se dopada Nikky, do kurca, Ani (vrati stari nick, kakvo je ovo izivljavanje?) - pokazao sam da mogu klasicno pripovedati, da pravim odvazne modernisticke poteze. Međutim, time se nisam mogao zadovoljiti i postao sam rob forme: kao da postoji neka arhiforma (ne ciljam na "Ursonate" Kurta Schwittersa i njegov MERZ) koje se mogu dohvatiti.

Postoje u nauci o knjizevnosti jedan bitan pojam, a njegov tvorac je Viktor Šklovskij, poznati ruski formalista: "ostranenie". To su ona umetnicka sredstva koje pisac koristi da tekst postane knjizevno delo, tj. ostranenie predstavlja vece odstupanje od neknjiževnog, u običajenog jezika. Stoga je na umetniku, piscu - smatra Šklovskij - (uzgred, žestoko me nervira - jer, sad sam bacio pogled - kada mi bude neporecivo jasno da korisnici Soulseeka koriste neki klijent koji automatski uploaduje, a meni ovde neka sića curka koja ostane) da dezautomatizuje čovekovu percepciju ostranenie-m. Jer, čovek se navikava na ustaljene forme, automatizuje se. Prvo ću kačiti svoju noviju prozu (koja zahteva napor i, na momente, dešifrovanje), i svoje starije fragmente, koji će vam verovatno biti dopadljiviji. Uopšte se ne radi o sipanju mudrosti: ovo je nešto lično, između mene i forme, jednom da se stvar konačno razjasni...

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Izgnan sa ekrana razumevanja od strane mojih bližnjih, svestan da neuobičajeno napeto stanje svesti zahteva neuobičajenu i napetu interpunkciju, počivam isključivo na milosti pojedinačnih predmeta iz mog neposrednog okruženja – budi objekat, molim te: čaša, plastična čaša: čašo, budi čaša i ne dovodi me u iskušenje da pomislim da si nešto drugo osim čaše: plastična, ne možeš se razbiti i pod; stavim tablete u usta, i onda iz tebe ispijam vodu, gutam lekove, gužvam te i bacam u kantu za otpatke – i sada više nije čaša bitna, već te molim, kanto, budi kanta za otpatke i ništa drugo osim toga, osim jedne obične bolničke kante za smeće – mrtve stvari valja još nikom nisu naudile, i ja u svojim mislima skačem sa predmeta na
predmet čija se predstava formira u jednom konkretnom centralnom nervnom sistemu, mome, to jest, centralnom nervnom sistemu Vladimira P., mada se ne mogu ustezati i ne uputiti prigovor da pomenuti centralni nervni sistem, nije isključivo moj, već je, zapravo, samo jedan deo javnog centralnog nervnog sistema, dakle, jedan delić koji je otuđen od ljudi koji hitro promiču prometnim ulicama, između redova ka njima nagnutih zgrada, kao što se uostalom neću ustezati da priznam
kako pomenuti predmeti koji me okružuju predstavljaju inventar mentalne institucije u centru grada (koju sam dotle bezbroj puta video samo spolja, dok sada mogu da posmatram šta sve mora proći kroz njen burag, šta ta zgrada mora da svari i opet izbaci na ulice, među svet koji jurca ulicama sa ciljem ili bez njega), naravno, ako izuzmem one predmete koje sam poneo sa sobom (ja sam svoje telo poveo sa sobom – moje telo je sa sobom povelo mene), kao i predmete, za nuždu i razbibrigu i predmete za ubijanje vremena i predmete za privremeno prekrećivanje i umanjenje teskobe, koje su poneli drugi pacijenti zajedno sa svojom teskobom: od malih ikona svetaca
kao što su sveti Kuzma i Damjan, na primer, koji treba da ublaže duševne muke bolesnika koji boluju od jedne nevidljive bolesti koju ne može da snimi nijedan aparat konstruisan od strane nekog nemačkog naučnika koji spava svega nekoliko časova na dan,
i pribora za pletenje koji su bili vlasništvo raznih sredovečnih žena koje su teško podnosile svoju menopauzu, na primer, do jednog »tetrisa za poneti« kojeg će kasnije jedan od nervoznijih pacijenata razbiti jer više nije mogao podneti piskave zvukove koji je taj mali aparat proizvodio: bio je to potez koji me je zbunio, budući da su se pomenuti zvučni efekti mogli isključiti pritiskom na jedno jedino, malo dugme, kao što sam slutio da bih svoju bolest mogao isključiti pritiskom na dugme, ali mi se nije dalo da pritisnem dugme koje kobni krug pretvara u kobnu elipsu, što već jeste deformacija kobnog kruga, zanči, ipak neki početak: početak islaska iz kobnog kruga, prelaskom na kobnu elipsu, i, pretpostavljam, kada bih iz kobnog kruga prešao na kobnu elipsu, onda bih znao na šta bih mogao preći sa kobne elipse –
ali ljudi su inače nagli i ishitreni i izvan ove institucije, pomislio sam nakon što je debeli čovek izgazio mali aparat, seo na stolicu i počeo duboko da diše, kao da je upravo za dlaku izbegao susret sa smrću – ljudi se veoma lako daju iznervirati ili privoleti na poteze koji nisu racionalni: dete koje makar do sredine puberteta ne prihvati to kao obrazac, gadno će se provesti u životu, napisao sam jednom na listu hartije koji sada čami u mom praznom stanu, u nekoj od mojih fijoka pisaćeg stola – dovoljno je pogledati kako se odvija saobraćaj u popodnevnim časovima i odmah će se steći jasna slika o stanju živaca prosečnog čoveka, odnosno, prosečnog građanina čijim raspoloženjem diriguje Urbani Planer, zagonetna figura iz moje mašte, bliski rođak Crnog Kriptologa – popodnevni saobraćaj me je oduvek uznemiravao: suviše učestalo pritiskivanje sirena, suviše oštrih, besnih i pretećih pogleda, suviše urlanja i pominjanja ženā koje su nas donele na ovaj svet: sve me je to veoma plašilo pre smeštanja u ovu ustanovu, a ja sam taj strah u gradskom prevozu pokušavao da odagnam čitanjem neke literature: makar i stajao u neprirodnom položaju, u jednoj ruci sam jednostavno morao da držim neku knjigu – ali i tada je u meni kroz naslage takvih strepnji tinjala neka čudna kvarež izmešana sa nekim jadnim oblikom samoljublja, jer sam naslovnu stranu knjige okretao prema putnicima kako bi videli sa koliko komplikovanom literaturom sam u stanju da se nosim – sa filozofijom, na primer: na sedištu sedi zgodna devojka ili žena, a ja se trudim da ona primeti kako čitam, na primer, Rusoa ili Huserla ili Ničea ili Paskala – naravno da sam bio svestan kako je takvo ponašanje bedno i nedopustivo, ali bih u tim prilikama sebe uveravao kako ću uskoro prestati da se bavim takvim nepodopštinama: još samo ovaj put i nikada više, govorio sam sebi – ali
prvih nekoliko sati provedenih u mentalnoj instituciji sedeo sam strahujući šćućuren u svojoj sobi, šćućuren u duši kao najmišastiji miš, na krevetu koji mi je dodeljen na privremenu upotrebu, pretrnuo od straha, otrgnut od svih onih želja koje sam tokom godina sakupljao i pabirčio u prtljažniku mog mozga – tu i tamo uleti neočekivana misao iz sveta književnosti: na primer, podatak da je E. T. A. Hofman umro od neke čudne bolesti nazvane progresivnim rastakanjem kičmene moždine, što je bilo, kako sam čitao, praćeno užasnim bolovima i priviđenjima – ili da je Edgar Alan Po izgubio život iskačući iz voza koji je upravo ulazio u bostonsku železničku stanicu – i ja pri tom
nisam smeo da odem do prostorije dnevnog boravka jer sam se plašio ljúdī sa kojima u jednom pogledu delim istu sudbinu, ili, kako sam sebi dočaravao, ljúdī koji su razoreni u svakom pogledu, neke strašne ljušture koje izgledaju jezivo – iako ni sâm nisam znao šta tačno pod tim podrazumevam, ali sam pretpostavljao da su ti ljudi makar u jednom pogledu nalik meni, to jest, da su izbezumljeni od straha i da im očne jabučice sumanuto brzo kruže po očnim dupljama, preletajući svojim od lekova raširenim zenicama s predmeta na predmet, u nameri da otkriju konačno neki smirujuć prizor, kao što sam ja, sedeći šćućuren u svojoj sobi sa nogama podignutim na krevet i glave spuštene na kolena, tražio smirujuću misao koja bi trebalo da me uveri da to što sam u mentalnoj instituciji ne mora da znači nužno da sam lud – da, Vladimire, nisi lud, reci sebi: ovo je odsek za neuroze, ludaci su nekoliko metara iznad tebe, u vertikali, na trećem spratu, gde se bave svojim sumanutim mislima, dok se ti, na drugom spratu, baviš svojim depresivnim mislima – iako se kasnije ispostavilo da ljudi od kojih sam toliko strahovao nisu razoreni baš u svakom pogledu, već da ulicama svakodnevno hodaju razoreniji ljudi: u mnogima je itekako obitavala ljudskost, sa sve uzvišenostima i niskostima koji se mogu vezati za predstavu o ljudskosti; dakle, ljudskost koja je izbijala i ispod zadebljalih naslaga razuzdanog mazohizma, da sam odjednom sve te ljude koji borave na odseku za neuroze i granične slučajeve (skupa sa njihovim svesnim zahtevom da se spasu sebe od svojih demona, koji je, s druge strane, kolidirao sa njihovim zahtevom da im se stanje ne poboljša) doživeo kao zdravije od većine ljude s kojima sam pri svojim poslovima i zadovoljstvima dolazio u dodir, pa sam pomislio da je njihova (naša) bolest još strašnija i podmuklija zbog toga što na tako neuobičajen način ostavlja utisak zdravlja – zašto bismo inače bili ovde?, pitao sam se: naposletku, našu državu-mesoždera ovo košta puno novca – i ja sam kukao sam u svojim mislima nad raznim uobraziljama ili istinama: kako me niko ne poznaje, kako niko ni ne sluti koliko se različitih i raznobojnih stvari skupilo u mojoj duši, jer ti ljudi kao i
ljudi pritešnjeni među zgradama nisu slutili da sam tvorac jedne posebne logike koju sam počeo da razrađujem već sedmicama pre hospitalizacije ili slutnje o hospitalizaciji: logika koju sam sa pretencioznošću umišljenog inovatora nazvao logikom međuprostora, o kojoj sam čak nameravao da napišem studiju kada (nadam se) očvrsliji budem napustio ovu instituciju i vratio se u svoj stan: ni jedni (ljudi sa ulice) ni drugi (štićenici ustanove) nisu znali i slutili s kojom sam temeljitošću hteo da priđem problemu: oni su možda razmišljali o svojim poslovima, a ja sam razmišljao o svom poslu svih poslova: jer logika međuprostora je značila i svođenje računa sa samim sobom, što je obično proces koji ljudi započnu u poznijima godinama svog života da bi izvukli krajnji bilans pre nego što legnu u mrtvački sanduk: ipak, ja sam imao potrebu da to učinim sada, sa svojih dvadeset i osam godina od kojih sam bar polovinu proveo temeljno mučeći samoga sebe, osećajući se kao polip-parazit pričvršćen za neki organ, otežavajući njegovo funkcionisanje, što se posledično negativno odražava na čitav organizam koji pri tom naporu brekće od muke. A to što sam na teretu države (društva) najmanji je problem: ipak mi je država (društvo) uzela mnogo više nego što je novac kojeg će potrošiti na lečenje od mog samooboljevanja.
Primili su me u instituciju nekoliko dana nakon što sam počeo pismeno da razmatram stepene neumoljivosti logike međuprostora u kojoj se ništa ne dojmi kao slučajnost, što me je veoma uplašilo, jer sam pre bio sklon svet da doživljavam kao splet slučaja u kojem se na moju glavu ne obrušava čitav buljuk meni nenaklonjenih zagonetnih, nevidljivih sila nad kojima se ne može upravljati – zapravo, mahom razmišljam o događajima koji su se zaista odigravali ili se još uvek odigravaju, koji su još uvek u toku, to jest, vraćam se uspomenama koje potvrđuju da bi moglo postojati nešto što nazivam logikom međuprostora koja se ustoličava između moga Ja i svih mogućih drugosti: i budući da bolje poznajem sebe nego druge jer sam uporno kopajući po svojoj duši i prisilno prelistavajući po svojim uspomenama nešto i iskopao, dopuštam da unutrašnjost moje lobanje bude mesto gde će se okupljati prilozi za logiku međuprostora o čijim zakonitostima nije lako pričati ili pisati a da zvuči sasvim tečno i suvislo – a mentalna institucija, kao mesto gde je duševna skrhanost legitimizovana, možda je najbolje mesto za izvođenje takvih operacija koje su samo jednim malim delom nalik matematičkim: u mentalnoj instituciji niko me ni na šta ne primorava osim da se pridržavam kućnog reda, koji inače nije strog, osim što se rano leže i rano ustaje, a noćobdija poput mene nije navikao na takav režim života, odnosno, odsustva života, i ukoliko me vide kako posle deset časova uveče sedim u dnevnom boravku i gledam jedan od retkih televizijskih programa koji se može uhvatiti vašljivom antenom oblepljenom na pojedinim mestima žutom izolir-trakom, daju mi neki lek za spavanje, takozvani hipnotik, i ukažu mi na to da obavezno moram otići u svoju sobu, u kojoj moji cimeri već uveliko spavaju, tako da je paljenje svetla radi čitanja isključeno, i meni ne preostaje ništa do da ležim u mraku valjajući se u svojim ustajalim uspomenama, od kojih neka sežu i do najranijeg detinjstva, pitajući se da li se logika međuprostora može primeniti i na spoljašnji svet tako što će se napraviti osvrt na Zenonove aporije, kao i što se pitam da li me agorafobična devojka koja spava u nekoj od ženskih soba smatra ružnim, ružnjikavim, lepuškastim ili simpatičnim. U potpunosti isključujem mogućnost da bi me mogla smatrati zgodnim ili lepim, jer kako mogu biti lepuškast ili lep kada moja fizionomija poseduje sledeća obeležja:
- paperjastu bradu koje na pojedinim mestima sasvim proređena, i koju ne želim da brijem jer bih time istakao one delove lica koji su nakon besomučnog ceđenja gimnazijskih bubuljica ostali rošavi;
- pseće oči u kojima kao da, kako sam se bezbroj puta uverio pred ogledalom, lebdi žaljenje zbog toga što sam se uopšte rodio;
- velike zaliske koji su vesnici moje buduće ćelavosti;
- suviše tanke usne između kojih se promaljaju dva reda žutih zuba opervaženih kamencem ili katranom ili nekim drugim sadržajima duvanskog dima;
- okrugla, mlohava figura, koja se kao takva javlja usled nedovoljnog bavljenja fizičkim aktivnostima;
- itd. itd. –
tako da sam već dugo vremena u zavadi sa svojom telesnošću, uveren da lepota nije demonsko oružje već Božiji blagoslov koji izgleda da je u mom slučaju nadomešten blagoslovom natprosečne inteligencije koju grešno upotrebljavam da bih samome sebi zagorčavao život i da bih pisao pesme sa izraženo naglašenom primenom efekata estetike ružnog – nisam baš toliko ružan kao prizori u mojim pesmama, ali nerado se zadržavam duže pred ogledalom, eventualno ukoliko perem zube, ali, opet, to ne činim svakog dana, i budući da se izvesno vreme uopšte ne smejem, to ne predstavlja naročit problem – jednom sam, doduše, pre nekih šest ili sedam meseci, tokom faze najintenzivnijeg ispijanja alkoholnih pića, stajao verovatno punih pet minuta ispred ogledala, zgražavajući se nad činjenicom da se i u mom slučaju počela promaljati alkoholičarska podbulost lica, a pritom mi je, dok sam tako stajao i još zapažao kako mi stomak pomalo preliva preko lastiša isflekane trenerke, sećam se, bila otekla prostata, i imao sam osećaj kao da mi je neko gurnuo kliker duboko u anus, pri čemu sam opet imao osećaj kao da mi se mokri, samo što, kada bih i otišao do klozeta, nijedna kapljica mokraće ne bi istekla iz mog penisa, organom s kojim imam želju da se poigram najviše jednom u deset dana, ejakulirajući u slivnik lavaboa, pri čemu bih u ogledalu gledao svoje zajapureno crveno lice – tada: stajao sam u krugu smrdljivih isparenja sopstvenog tela, bez namere da se tuširam, iako se bližilo vreme da odem na posao, u lokalnu biblioteku u kojoj sam svakog radnog dana sedeo po šest časova i pitao se, uprkos tome što mi je na neki čudan način kartoteka biblioteke bila draga, kada će doći taj dan u kome će na mom radnom stolu stajati kompjuter koji bi znatno ubrzao posao u vezi sa evidencijom oko pozajmljivanja i vraćanja knjiga – stajao sam tako ispred ogledala u predsoblju, skoro apsolutno zlovoljan – bila je to samo jedna jedina stvar zbog koje nisam bio apsolutno zlovoljan: to što sam tog jutra, neposredno nakon buđenja u stanju mamurluka, smislio naslov za svoj još nedovršeni roman o Georgu Traklu – naslov predstavlja pervertiranje Horacijeve maksime carpe diem, „uhvati dan“, to jest, uradi što više možeš, nemoj proćerdati svoj život, ostavi što više toga (prijatnih uspomena, na primer) za sobom dok sunce nije zašlo, jer ti nije podarena večnost, već samo jedan život, progoreo na mnogim mestima, usled depresije neretko prožet željom, kako bi rekao Đovani Papini, da crvi nad tobom balave – roman o Georgu Traklu, na kojem sam još tada počeo da radim, trebalo je da se zove „Carpe noctem“, uhvati noć – uhvatiti noć: napraviti spisak priviđenja koja nam se tokom noći ukazuju u našoj sobi: pisati do duboko u noć, dok masa ljudi spava, kada usled umora počne da slabi takozvana cenzura između svesnog i nesvesnog dela psihe, kada u svest uleti po koja neobična slika i kada se doima da se ruka sama od sebe kreće po hartiji, da je vodi onaj unutrašnji glas kojeg nikada svojevoljno ne možemo pozvati i kojem se nikada ne možemo ulagivati da bismo opet čuli njegov tihi jecaj: to rodoskvrnik i magistar farmacije Georg Trakl pokušava da izmami poslednju utvaru iz noći u kojoj je, za kaznu, svesno samoga sebe zarobio, opijen veronalom, kokainom, teškim alkoholom ili nečim što je sam smućkao u svojoj zalcburškoj apoteci – ja sam senka dalekim mračnim selima, napisao je Trakl, zahtevajući od nas tumačenje – U jednom pustom hodniku javila mu se njegova prilika prepuna nečisti – stajao sam pred ogledalom u hodniku svog stana, posmatrao svoje podbulo lice, i zahtevao da se bol koncentriše u jednu tačku koju ću istisnuti snagom svoje volje i sodom-bikarbonom razmućenoj u čaši vode –
tako sam u sobi mentalne institucije razmišljao o tome kako sam jednom prilikom razmišljao stojeći ispred ogledala znatno duže nego obično i posmatrao svoju sasvim nezanimljivu pojavu – već su moje fotografije iz detinjstva anticipirale izgled odraslog Vladimira P: dete/osoba na kojoj nema razloga da se zadrži pogled u prolazu: to nije milo lice i tuđi pogled odmah skače na neki predmet iz neposrednog okruženja ili na neko drugo lice, manje bezizražajno, skladnije sastavljeno – negde u roditeljskom stanu nalaze se foto-albumi sa slikama jednog glavatog deteta – neke uspomene koje su na sigurno mesto odložili ljudi koji su me napravili, zavijali u pelene, naučili da čitam i pišem, odveli na četiri godine u Hamburg (gde sam kraće vreme patio za Beogradom), vratili me u Beograd (gde sam duže vreme patio za Hamburgom), upisali me u petom razredu osnovnu školu u koju uopšte nisam hteo da idem (u koju nisu išli moji drugovi i drugarice iz najranijeg detinjstva, iz mog beogradskog kraja, i sa kojima sam se družio u Beogradu kada je jugoslovenska firma stacionirana u Hamburgu slala oca na godišnji odmor: deca iz mog beogradskog kraja su išla u obližnju školu u kojoj se, pored engleskog, učio francuski jezik: a ja sam morao da idem u školu u kojoj se, pored engleskog, učio nemački jezik), upisali me u gimnaziju, preporučili mi tri godine kasnije da upišem Filološki fakultet, što sam ja i učinio, te sam pet godina kasnije dobio i diplomu profesora nemačkog jezika i književnosti, uredno savijenu u kartonskoj futroli, obloženoj poražavajuće lošom imitacijom kože –
a moja glava, onaj deo nje u koju se mogu odlagati uspomene i predstave nalik onim upravo pomenutim, jeste kutijica za sakupljanje priloga koji bi nakon doslednih metodičkih primena logike međuprostora trebalo da dokažu da sam ja, zapravo i zaista, subjekat. Mislim: ja sam subjekat, ali se ne osećam tako. Ali mislim da sam subjekat. Zarobljeni subjekat, još uvek, ali subjekat, koji će možda jednoga dana biti oslobođen, ali ne od strane lekara iz ove institucije, niti saznajima stečenim čitanjem Dekartove „Meditacije o prvoj filozofiji“. Moje zabrinuto lice nevešto krije tajnu moje zarobljenosti. Ili obratno: nisam sasvim siguran: kao u nekom zen-paradoksu koji krije tajnu smislenog reciprociteta koji se ogleda u ovom „ili obratno“. Međutim, ono u šta sam mogao biti siguran prvih nekoliko sati provedenih u svojevoljno traženom azilu, jeste da će biti potrebno izvesno vreme da se naviknem na lekove, jer mi se, nakon prve jutarnje doze tableta vrti i muti u glavi, što mi otežava razmišljanje, a to razmišljanje je, opet, jedini instrumentariji neophodan za primenu logike međuprostora –
pri čemu ne očekujem višemesečne napore.
Ne.
Očekujem višegodišnje napore pabirčenja sličica zbog kojih će mi se srce grčiti u grudima – moja misaona ustašca ispljuvavaće misaonu krv iz svojih misaonih pluća: a ja se jednim delom zbog toga radujem: patnja koja predstoji daje mi snage da dalje živim – dakle, biće teško, to sam jednom za svagda ustanovio, pomišljajući da sam možda našao i dobar lek protiv dosade –
to je kao kada vam se uhvati previše kamenca na veš mašini vaše imaginacije i vaših osećanja, aparatu za uklanjanje fleka sa vašeg prljavog misaonog veša, ali nema načina da se pribavi nova mašina za pranje misaonog veša. U jednom jedinom, najrazličitijim nedaćama izloženom životu, vama stoji samo jedna jedina misaona mašina na raspolaganju za pranje vašeg prljavog misaonog veša. Zatim uzmete neku misaonu hemikaliju za rastvaranje misaonog kamenca, i primećujete da se, doduše, malo kamenca skinulo, samo što su vam, sada već uznemireno primećujete, potrebne tone rastvarača za kojeg ćete godinama morati da štedite misaoni novac kako bi ste se ratosiljali zapeklog kamenca i oprali vaš prljav misaoni veš. A dotle imate da kopnite sa ogromnom knednlom u grlu, štedeći svaki misaoni novčić, odričući se svakog zadovoljstva, izuzev zadovoljstva koje nastaje kao posledica mučenja,
što je samo moja, pomalo defetistička vizija o životu, u čiju verodostojnost ne želim nikog da uveravam – to bi bilo nehumano – to bi bila odvratna bahatost, uzimati nekom nadu, a zauzvrat davati verbalnu garež koja smrdi na misaona govna – ja opisujem svoju poremećenost koju lekari nazivaju anksioznom depresijom, ali ne želim da poremetim druge, naprotiv, želeo bih da pričom o svojoj poremećenosti poremećene načinim manje poremećenim – želim da poremećene utešim na taj način što ću im reći da sam istrajavao da sebe izbavim od svoje poremećenosti tako što sam uz pomoć logike međuprostora pokušavao sebi da dokažem da sam subjekat nalik onom o kojem je nemački filozof Fihte pisao – želim da se moje Ja odbije od naslaga ne-Ja, jer bi ta refleksija potvrdila da sam subjekat i potrla ovaj užasan osećaj rasplinutosti koju je čitanje takozvane ozbiljne literature samo povećavalo – dokučiti smisao života i univerzuma: prastara čovekova želja: kakav bezobrazluk, kakva arogancija! – pročitati još jednu knjigu: kakva ambicija, kako devijantan način da se utroši vreme! – uspeo sam da naučim da u mnogo čemu nisam bolji od pacova: negde sam čitao kako su ženke pacova izuzetno požrtvovane kada su njihova mladunčad u pitanju, a ja nikada nisam bio požrtvovan bilo šta da je u pitanju –
takođe, želeo bih da moj još nenapisani roman o Georgu Traklu, uprkos svojoj mračnoj tematici, oživljava ljude umesto da ih umrtvljuje,
i tako se, ležeći u noći koja se uvukla u bolnicu, setim one gluposti vezane za prvi Geteov roman o mladom, patetičnom Verteru – glupost se ogledala u tome što je taj roman, čak i u Rusiji, pokrenuo talas samoubistava nesretno zaljubljenih ljudi – mladići su voljenim devojkama dokazivali ljubav pucajući sebi u slepoočnicu – a neki naivni književni izučavaoci ili, šta li već, kritičari, pisali su kako je Gete mora oda napiše „Patnje mladog Vertera“ i da ubije istog tog Vertera, kako ne bi ubio sebe, Johana Volfganga Getea, jedno dvadeset petogodišnje derište koje je konfliktiralo sa ocem i koje je bilo okruženo luksuzom, da bi ubrzo, još uvek zaljubljeno u Šarlotu fon Štajn, otišlo na dvogodišnje putovanje kroz Italiju radi sticanja seksualnih iskustava,
setim se da je Gete, a svaka mu čast na takozvanoj snazi volje, neverovatno upornoj i bezobraznoj snazi volje, da se bavi izučavanjem svega i svačega, otkrio takozvanu međuviličnu kost – vilica, dakle,
a moja vilica je, pomislim, puna pokvarenih kutnjaka u čijim se rupama zaglavljuje hrana koja se sledećeg dana usmrdi, što ipak nikom ne smeta jer se ne unosim u lice ljudima, mušterijama lokalne biblioteke u kojoj sam se skrasio,
a ispod pulta u mojoj biblioteci nalazio se rokovnik, za slučaj iznenadnog nadahnuća, za slučaj da iznenada nikne koji stih (što se vremenom sve ređe dešavalo),
kao što se pod pultom šaltera mladog Tomasa Mana nalazili nedovršeni „Budenbrokovi“ koje je objavio već 1901. godine, kada mu je bilo svega dvadeset i šest leta – (tako sam sebe preslišavao dok sam se uznemireno vrpoljio po bolničkom krevetu) – a „Smrt u Veneciji“ je objavljena 1912. godine, u ono vreme kada je čak jedan Tomas Man bio depresivan i kada je željno iščekivao Prvi svetski rat, verujući da bi taj rat promenio čitav svet na bolje, dok se kasnije, zapravo, razočarao u taj rat – i tako dalje –
kakve bi tek priče imao da mi ispriča ratni veteran koji leži sa mnom u bolničkoj sobi – ja bih ga rado o tome ispitivao, ali se plašim da bi on mogao planuti i početi da urla na mene – sigurno bih se rasplakao kada bi ratni veteran počeo da viče na mene, napadnut nekim strašnim uspomenama koje iz dana u dan pokušava da potisne, ali koje iz noći u noć izbijaju iz tame – zapravo, rasplakao bih se kada bi bilo ko počeo da viče na mene, imam potrebu, ne znam zbog čega, da se svakom izvinjavam – čak jasno mogu da zamislim kako mi donja usna drhti dok neki čovek bez lica urla na mene i mlatara rukama oponašajući vetrenjače nalik onima s kojima se borio junak iz prvog romana u istoriji književnosti – jedan deo mene želeo je da jeca, ne bi li kroz suze izbacio malo ljutog otrova iz svoje glave pune zaparloženih misli, te sam se usredsredio na to da zaplačem, sedevši, sam u sobi mentalne institucije, na bolničkom krevetu, ali moje suzne žlezde jednostavno su zakazale,

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Tokom proteklih nekoliko meseci (koji su prethodili mojoj hospitalizaciji) stvarnost se veoma hostilno ustremila na moju posustalu ličnost, koja je bilo tek nešto više od mom oku odbojnog odraza u ogledalu, a u mojoj glavi je odjekivala ključna reč modernog doba, obeležje koje je konstatovano još pre stotinak godina: alijenacija –
reč koja zvuči neuporedivo zlokobnije od srpske reči otuđenje. Čovek se može otuđiti od drugih, ali i od sebe (usko s ovim je skopčan pridev »kafkijanski«). Čitava moderna književnost se može obuhvatiti pojmom otuđenja od drugih ljudi i od sebe samog, čitava moderna književnost odlikuje se gubitkom vere u ljudsku osećajnost, jer se ta osećajnost zaglavila među naslagama tvrdog misaonog kamenca –
i ne samo moderna književnost, već i moje intenzivno samosažaljevanje, kao i samosažaljevanje mnogih koji, na primer, nesrećni surfuju internetom u potrazi za (polu)imaginarnim prijateljima suprotnog ili istog pola, ili koji pohotno ište intenzivne nadražaje što će ih probuditi iz jedne strašne obamrlosti čúlā i srca, mogu se obuhvatiti pojmom otuđenja i gubitkom vere u ljudsku osećajnost. Jer, čemu drugo služe droge i alkohol do da situacijima koje su slabog naboja daju veći intenzitet? Grafički prikaz mog trezvenog života bi se mogao predočiti jednom linijom koja se na pojedinim mestima blago zakrivljuje, pri čemu je zakrivljenje naviše izazvano čitanjem neke dobre i osvešćujuće knjige, ili kao posledica seksa sa Marijom koji je izazivao povećano lučenje serotonina ili endorfina ili dopamina u mom mozgu. Mada, nikada nisam naleteo na dovoljno osvešćujuću knjigu. Pisac koji piše užinu za duh može nežno da te gladi po levom ili desnom obrazu, ali je praksa okrutna i lupiće te i po levom i po desnom obrazu. Uvek, izuzev u davno minulom Zlatnom dobu, praksa je bila i biće okrutna. Nepredvidivost prakse me užasava. Nisam li upravo iz tih razloga, zbog nedostatka strasno priželjkivanog intenziteta godinama punio svoju mešinu etanolom, svoja pluća tetra-hidro-kanabinolom, a svoje nozdrve takozvanim spidom i, nekoliko puta, heroinom? Nisam li sa strašću očajnika rovario po knjigama tražeći tajnu podnošljive egzistencije? Nisam mogao da se skrasim ni u jednoj religiji, ali sam mogao mirne duše prihvatiti izraze kao što su »prosvetljenje« ili »oboženje«, u nadi da ću jednog dana postati čvrsto omeđeni subjekat. Naposletku sam na zid svoje sobe okačio citat iz knjige Najala Lusija, »Postmodernistička teorija književnosti«: »Intelektualci više ne mogu razgovarati između sebe jer su različite vrednosti uz koje oni pristaju pravični proizvodi pravila različitih jezičkih igara, i nema pravila za prenošenje ovih u potpunosti lokalizovanih, krajnje situiranihm u celosti od-igre-zavisnih vrednosti iz jedne diskurzivne zone (ili igrališta) u neku drugu. Stoga ne postoje pravila na osnovu kojih se može odrediti koje vrednosti su (provizorno, kontekstualno, i iz različitih razloga) 'bolje' od onih drugih. Ili da sve ovo svedemo na temeljno stanje ne postoji istina«. I ovakva saznanja, ukoliko im se dopusti da dopru do srži kostiju, mogu voditi put mentalne ustanove, ali nisu ona mene odvela put mentalne institucije, jer im nisam dopustio da dopru do srži kostiju. Utisak da sam uzalud otvarao usta tokom kafanskih razgovora i uzalud zapisivao svoje misli i ideje, jeste sažaljenja dostojan momenat. Momenat učestalog sažaljenja –
samosažaljenja čoveka koji bi hteo nešto da zna, koji polaže jako malo nade da bi se mogao izlečiti među zidovima mentalne institucije od neke zagonetne bolesti, da lekari uz pomoć tableta najviše mogu učiniti da graktanje erinija ponekad umine, ne bi li još uvek nedokazani subjekat mogao nastaviti da piše svoj roman o nesretno skončalom austrijskom pesniku Georgu Traklu. Makar da lekari imaju volje da mi pričaju o tome kako sam hteo da spavam sa svojom majkom i da eliminišem svog oca koji se tokom godina nalazio na putu evolucije do božanskog bića što nada mnome ima svu moć, ali oni pričaju kako se nečim treba zaokupiti, naglabaju nešto o radnoj terapiji, kao da se umeće življenje ogleda samo u veštom izbegavanju neprijatnih misli –
dok ja, zapravo, vrtim isključivo neprijatne misli po svojoj glavi – već mesecima, možda i godinama, osećam se kao posve izopačen čovek kojem na um padaju svakojake nakaradne misli o kojima ne smem da govorim ili pišem – sve sam iskrivljavao, kao što je Uri Geler, o kojem sam kao dečak pročitao jednu knjigu, pogledom savijao kašike – osećao sam veliku nelagodnost kada bih se negde, na ulici ili ispred zgrade, našao okružen decom, jer sam tada postajao do krajnosti svestan činjenice da sam i ja imao jedno detinjstvo, jednog strogog oca koji me je dosledno uveravao »da me Bog ni za šta nije stvorio«, kao što sam imao i jednu hipohondričnu majku zahvaljujući kojoj sam već u ranim godinama svog života znao gde se nalazi jetra, pankreas, žučna kesa, slezina, bubreg, bešika. Međutim, kada napunite dvadeset i osam godina, kasno je opravdavati se nerazumevanjem roditelja sa kojim sam, to bi verovatno zaključio i osrednji psihoanalitičar, igrao razne bizarne igre koje su mi donekle odgovarale jer su ispunjavale razne bizarne potrebe mog lomnog ega – verovatno sam svakog dana igrao na desetine svojih dobro uhodanih igrica –
kao što na primer imam potrebu da zapisujem svoje misli i ideje,
katkad i na nemačkom jeziku, sa moćnim participima koje taj jezik poseduje,
u svojoj sobi, ili u biblioteci na početku radnog dana u prvoj smeni, kada još ne svraća veliki broj mušterija, ili na klupi iza zgrade ili na klupi u parku.
I otkud ta manija za zapisivanjem svojih misli i ideja? Konkretno, za pisanjem romana o Georgu Traklu? Ili, zapisivanjem misli u svoj rokovnik, takozvanu Crvenu svesku, koju sam zaboravio da ponesem sa sobom u bolnicu: na primer, razuveravanje jednog religioznog čoveka u postojanje Boga u moralnom smislu nije daleko od genocida. Eto, tako, ja zapisujem svoje misli i pišem roman o Georgu Traklu, koji se, kako knjige uče, ubio uzimanjem prevelike doze kokaina, ali ću ja njegovo samoubistvo prikazati kao nesretan slučaj (uprkos tome što je na Istočnom frontu jednom prilikom od strane svog saborca fizički bio sprečen da ispali sebi izbavljujući metak u glavu); prikazaću Georga Trakla kao očajnika koji je hteo da živi, koji nije želeo da se ubije, koji je kokainom neuspešno pokušavao da rastvori misaoni kamenac, ali je greškom uzeo previše rastvarača koji nije bio misaone prirode. Pri čemu ne želim da me razume svako; ne, ja želim mnogima da ostanem nepoznanica dostojna strahopoštovanja; pri čemu smatram da strah čitaoca potiče od nerazumevanja, a poštovanje od razumevanja uzvišenih misli; o tome je govorio i premudri Niče kada je pisao o tome kako autor priželjkuje nerazumevanje svojeg dela. Dok autor, manje ili više uobražen zbog talenta kojeg poseduje, očekuje razumevanje obdarenih, on zahteva da za ignoranta ostane nepoznanica. Jer, ima gluvih, kao što ima onih koji po svaku cenu žele da ostanu gluvi, jer gluvoća donosi umišljenu bezbednost i izvesnost. Samo intelektualna elita, reći će onaj koji, ispunjen nekim sluzavim ponosom, sebe pripaja toj eliti, oni što su umno naročito obdareni, poseduju preimućstvo razumevanja svesvnog piščevog ili pesnikovog zakukuljavanja očiglednog. I zaista, ne želim da ono što pišem razume svako dvonožno biće koje hoda uspravno, te se odmah, pošto pomislim na svoju neželju, setim Bodlera, pesnika koji je rekao da ima neke slave u tome da se ne bude shvaćen. Mada nije mali broj pesnika koji su za života pokupili kajmak sa vrha svoje pesničke ćase, na primer, kajmak udvaranja od strane prijatnoizgledajućih ženskih ljubitelja pisane reči ili kajmak mogućnosti ispoljavanja vlastite elokvencije na salonskim zabavama dok oči zavidljivaca pilje u njih, a pesnik oseća intenzitet koji izbija iz njegovog jedrog narcizma.
Ja sam elitista i, to zasigurno mogu da tvrdim, najnapredniji pacijent na odseku za neuroze i granične slučajeve: toga sam bio svestan još dok sam sedeo u autobusu sa torbom u krilu (jer nisam želeo da me otac vozi, a od svih prijatelja, osim od Ivana Jasikovića koji nema vozačku dozvolu, krio sam istinu o tome da ću izvesno vreme boraviti u mentalnoj instituciji) i kretao se u smeru onog dela grada gde se nalazila mentalna institucija u kojoj je trebalo da boravim neko vreme,
a za to vreme je neki odurno vonjavi klošar u zadnjem delu autobusa duvao lepak iz najlonske kese,
i ljudi su se od njega izmicali, a kada sam klošara pogledao malo bolje prepoznao sam ludog Mikija koji je jedno vreme ordinirao oko Studentskog parka. Marija (opet Marija, opet se uključuje, opet moje breme postaje teže od tovara torbe koju sam držao na kolenima) ga je videla kako jede izmet u prolazu pored Prirodno-matematičkog fakulteta –
a da ne bih razmišljao o Mariji, podsetio sam se psihoanalitičara Strejčija (o kome sam čitao kod već pomenutog Najala Lusija), koji je tvrdio da ljudi koji puno čitaju poseduju sklonost ka koprofagiji. Ne znam koliko je knjiga pročitao ludi Miki, ali sam načuo glasinu da je pre desetak godina bio odličan student književnosti, kojeg je iživljavanje sa LSD-om dovelo do ove ponižavajuće mentalne propasti i mogućnosti mog ponovnog razmatranja Strejčijeve ideje. Zatim sam malo posmatrao zgrožena lica putnika u gradskom prevozu i pomislio koliko bi tek ta lica bila zgrožena da su videla ludog Mikija kako jede govna u prolazu kod PMF-a koji spaja Siminu ulicu sa ulicom Braće Jugovića.
Mesecima nisam pio alkohol jer mi je majka, nakon što sam se usled svog jadnog duševnog stanja vratio u roditeljski stan, svakog jutra budila i davala u vodi razmućene tablete disulfirama, supstance koja se zadržava preko dvadeset i četiri sata u u mojoj mlakoj krvi
i onemogućava uživanje u čarima opijenosti alkoholom, jer mešanje ta dva hemijska jedinjenja, etil-alkohola i disulfirama, izaziva nezgodne i teško predvidive posledice koje mogu biti i fatalne. O disulfiramu sam čitavu jednu noć iščitavao članke s interneta: jedan čovek je tako, pisalo je na toj web-stranici, tri dana bio slep, a osobe nejakog srca su doživljavale infarkte. Crveni osip i povraćanje su neizbežna posledica unošenja alkohola, ukoliko je disulfiram prisutan u krvotoku. A ja želim da živim, iako nisam naišao na baš puno i marljivo osmišljenih razloga za strasno odgajivanje dotične želje,
osim da napišem roman o Georgu Traklu i da osmislim po koju zanimljivu ideju. Uprkos činjenici da su svuda oko mene blještali nadražaji, bilo mi je nesnosno dosadno. Da nisam odlučio da pišem roman o Georgu Traklu i da, takođe, nisam ustanovio tajnovitost dinamike logike međuprostora kao mogućnost da bez kartezijanskih smicalica sebe potvrdim kao subjekat, možda bih pisao o nekoj fenomenologiji dosade. U strogo huserlovskom smislu, to jest, opisivao bih »sliku« dosade koja se javlja u mom umu. Bilo je toliko stvari koje sam mogao činiti, da mi je bilo nesnosno dosadno u nedoumici premišljati čega da se dohvatim. Ukoliko bih, nakon zapisivanja nekih misli u svojoj bivšoj sobi roditeljskog stana, izašao na balkon sa cigaretom u uglu usana i posmatrao ulicu sa petospratne visine, javila bi se želja da skočim sa balkona. Razbij se o beton, šaputao mi je isti onaj đavo perverznosti o kojem je pisao Edgar Alan Po: zdruzgaj svoj mozak nakon pada naglavačke; zaprepasti prolaznike koji, ne sluteći ništa o tvojoj ideji, hodaju ulicom; napravi pometnju u saobraćaju; ime ili makar inicijali će ti biti objavljeni u novinama, doduše ne u književnoj rubrici; seti se samo svog druga iz detinjstva kojem je đavo perverznosti stavio pištolj u ruku i naterao ga da sebi puca u glavu. Ali
uzalud ti je šaputao đavo perverznosti svoje smrtonosne preporuke. Pročitao si Poovu novelu, ne bi imalo smisla nastavljati ono što je već napisano. U najgorem slučaju, bacao si opušak sa petog sprata i posmatrao, oprezno se nagnuvši nad ogradom balkona, kako se raspršuju iskre pri sudaru tog opuška sa pločnikom –
a interpretacija, oruđe hermeneutike, prati čudno ponašanje književnih likova Moderne i zaključuje: alijenacija. Interpretator kao dijagnostičar. Vladimir P. je, prožet osećajem besmisla, bacio opušak sa balkona i posmatrao kako opušak pada na pločnik. Umesto Vladimira, na pločnik pada opušak. Umesto krvi, prsnule su iskre sa zažarenog pikavca. Vladimir se oseća kao opušak, bivša cigareta, i to sa filterom, nabijena u paklicu među ostale cigarete. Beograd je veliki grad, dobro snabdeven cigaretama. Književni kritičar može zaključiti da Vladimir (to jest ja, pisac ovih redova, nedokazani fihteovski subjekat) ne pati, na primer, od opstipacije, već od alijenacije. Najal Lusi je u svojoj »Postmodernističkoj teoriji književnosti« napisao: »Modernistička književnost se odlikuje gubitkom vere u ljudsku osećajnost, koju je prikazivala kao uništenu industrijalizovanom masovnom kulturom.« A Vladimir je zaista izgubio veru u ljudsku osećajnost. I ako Vladimir ponekom prosjaku ubaci u kapu ili u kutijicu od margarina poneki novčić, to se dešava pre zbog toga što Vladimirov unutrašnji glas kaže da bi tako trebalo uraditi, zbog toga što je tom prosjaku strašno teško. A to je ujedno i prilika da se čovek ušuška u misao da je učinio jedno dobro delo. Jako mali deo pri tom činu spuštanja novčića u kapu ili u kutijicu margarina dolazi iz srca, mnogo više iz dobrog vaspitanja. Retko koji novčić u kapu ili kutijicu od margarina pada od srca. Srca ljudi su mahom obložena naslagama masti, salom, te usled toga srce teško uspeva da opšti s mozgom. Srce može da odašilje jak impuls, ali na putu do mozga taj je impuls već inhibiran. Jedan Vladimirov prijatelj je hodajući gradom video, i to mu jednom prilikom ispričao, kako je besni taksista izašao iz automobila i francuskim ključem, kroz otvoren prozor automobila po glavi udario drugog vozača, koji je sedeo u svojim kolima, verovatno ne sluteći s kim je imao posla. Krv je polako krenula da curi iz rane, preko obraza, a povređeni vozač je zatvorio prozor i nastavio da vozi. I Beograd je već postao Rusoov mravinjak. Možda mogu da se pomire Ruso i Hobs: ljudi su se stisli u svojim mravinjacima (Ruso), u kojima ispisuju svoj društveni ugovor (Hobs), kako bi se zaštitili od udarca francuskim ključem po glavi. Najal Lusi, opet iz iste knjige: »Uopštenije govoreći, tipične odlike modernističkog književnog teksta su njegova višestruka stanovišta, isprekidanost u pripovedanju, fragmentarna struktura, generička hibridnost i odsustvo nekog moralnog (ili autorskog) središta.« Napisano je mnogo romana u čijem je podtekstu dreždela reč »alijenacija«. Međutim, ja želim da se u mojim tekstovima, u mom romanu o Georgu Traklu, reč »alijenacija« nađe u tekstu, a ne u podtekstu. Vladimir, tako, jeste otuđen od sebe i drugih, i on to može da izgovori glasno, njegov Georg Trakl će to da izgovori glasno svom očinski nastrojenom prijatelju Ludvigu fon Fikeru i svojoj sestri s kojom je stupio u rodoskvrni odnos, a ne da raspreda priče iz kojih interpretator treba da zaključi kako je protagonista otuđen od sebe i drugih.
I opušak je pao na pločnik. Kada se žar bude ugasio, opušak će degradirati u pikavac, da bi nakon izvesnog vremena bio zbrisan metlom komunalnog radnika.

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

(Imam prijatelja koji veruje da se svojevoljno izmigoljio iz očevih testisa i krenuo put majčine jajne ćelije. Ovaj mikroskopski događaj odvijao se u vrlo toploj sredini, rekao mi je prijatelj. Prijatelj? Iako jeste prijatelj, krio sam od njega da boravim u mentalnoj instituciji.
Imam jednog poznanika, koji smatra da radost nije prirodno stanje bića, već da je radost omogućena isključivo zabludom duha, dok, kako je Šiler rekao, zabluda duše ne može postojati. Ne sumnjam da je taj moj poznanik natprosečno inteligentan. A i pročitao je puno knjiga. Ponekad nosi pamučnu maramu vezanu oko vrata; feminiziran je i mislim da je homoseksualac.
Ima ljudi – i to je jedna, budući sveprisutna, vrlo trivijalna pojava – koji su pročitali neku zanimljivu knjigu, ne razmišljajući o tome u kakvim okolnostima je ta hrpa slova i reči i rečenica nastala, već su je nakon čitanja oduševljeno preporučivali svojoj rodbini i svojim prijateljima ili svojim ljubavnicima, ne bi li istu tu knjigu za nekoliko meseci sasvim zaboravili i vratili se svom ustaljenom životnom ritmu kojeg diktira već suviše izmoždeni common sense, sensus communis, bon sens,
nazovite ga kako god hoćete, ali se njegova struktura menja polako, smenom naraštaja: to je čuveno opšte čulo –
taj život: bez strasti razumevanja svakodnevice – ili, što je još strašnije: bez pokušaja razumevanja svakodnevice – to jest: avaj, oduševljenje čitaoca je splasnulo i on se zguren vraća svojim svakodnevnim aktivnostima (bez pokušaja razumevanja svakodnevice) – čim primeti prvi trag karijesa na zubu, otićiće kod zubara: opšte čulo kaže da je to civilizovano ponašanje: i ono ga odvodi u mirišljavu ordinaciju, kod mirišljavog čoveka sa gumenim rukavicama – u gradskom prevozu ustupa mesto starcu: opšte čulo opet saopštava da je to civilizovano ponašanje: štaviše, kaže se da je to dobro vaspitanje, koje, neki primećuju, polako izumire: što je sasvim očekivana pojava u eonu Kali-Yuge, tamnom razdoblju, u kojem živimo, to jest, umiremo – a Šarl Bodler pljunuo je na Božiju trpezu, i tako u meni, kada sam to pročitao, probudio neku drčnost koja je takođe bila usmerena na Boga, na Oca, na Autoritet – u svojim profanijim i aktuelnijim oblicima, izvesna drčnost bila je usmerena i na prezreni lekarski autoritet koji se zamajavao popunjavanjem raznih tabelā – zapazio sam i uplašio se: besmisao ume ponekad da se odene u blistavo ruho smislenosti: to je naročito podmukao način na koji besmisao usisava svoje žrtve u strašni vrtlog, jer žrtva nije svesna da je usisana: žrtva nije svesna da je žrtva, postajući tako dvostruka žrtva jednog jedinog besmisla – šta se vremenskom progresijom dešavalo sa mnom? – pogled je vremenom postajao oštriji, tamna senka je postala, kako rekoh u jednoj pesmi, „prozirna divota užasa“ – silinom uvida moji pokreti postali su toliko nesigurni, da sam se od straha jedva kretao – a putanje tih minornih kretanja obrazovale su se između onih objekata koji su oličavali tek neophodnu, nasušnu potrebu jednog živog organizma – međutim, kao neminovnost sada se ukazala i potreba za nekom novom maskom, nekom neizlizanom kožom koja bi mi omogućila da učestvujem makar u prividu života – boravak u utrobi noći okončava se prvim plačem odojčeta: ovo ruglo od nedonoščeta povećane telesne zapremine i tela obraslog u crne malje: to ruglo me posmatra sa glatkih površina ogledala i stakala – povlačim se u svoju bolničku sobu, poput onog, meni sada sasvim stranog dečaka koji je tokom davnih letnjih popodneva, usled prejakog isijavanja sunca, dobijao jake glavobolje koje bi minule tek nakon nekoliko časova žmurenja – počnem li da se osvrćem na svoje detinjstvo ubrzo sa manjom ili većom lakoćom počnem da otkrivam događaje koji su možda bili vesnici mog budućeg stanja – tako se, ubrzo, sebi ukazujem kao najružnije dete u komšiluku: moje lice kao da je sastavljao neko kome je sklad razmera bio potpuno stran: bio sam veoma mršavo, takoreći nezdravo suvonjavo dete, a ruke kao da su mi dopirale do zemlje, dotičući prašinu i sakupljajući otpatke – čini mi se da me nijedna bolest nije zaobišla, a ja sam sa svakim novim oboljenjem očekivao povećanu pažnju od ukućana – kada je deda postao dementan (pri tom se sećam kako sam se sedmicama trudio da potisnem vizuelnu sekvencu u kojoj je deda go-golcat trčao po stanu, pretivši da će ubiti nekog Miroslava) osetio sam se kao da sam izgubio jedinog saveznika – nakon ovakvih rezimea obično počnu da me zapljuskuju talasi samosažaljenja kojima se trudim da uteknem –
da uteknem –
a ovde u bolnici, ujutro, oko pola osam, pre vizite lekarskog autoriteta otelovljenog u nekolicini psihijatara praćenim medicinskim sestrama, zatežući kajiš ili češljajući kosu, mogu bez većih teškoća da zamislim sebe kako sedim pred ogromnim klavijaturama, spreman da pritisnem belu ili crnu dirku. Ali, pri tom razdire pitanje: koju dirku, crnu ili belu? Ponekad
pomislim, kao neko dete koje se upinje da razgraniči neke osnovne zakone života za koje misli da su ih roditelji uklesali u kamene ploče, da ima nekog smisla u tome što postojim, ali se netom postidim i nervozno grickam gležnjeve desne šake. Bezbedno se osećam među neprobojnim zagradama neke rečenice u kojoj sebe pokušavam da postavim kao subjekat kojem je obično mestu na početku rečenice. Bezbedno se osećam na terasi zaštićenoj u belu boju ofarbanim metalnim rešetkama, jer znam da ne mogu sa te terase skočiti na poledicom prekriveni beton. Ne mogu
da se setim ko mi je rekao da mačije predenje ima blagotvoran uticaj na čovečji živčani sistem – ali zar je bitno ko mi je to rekao? Razni ljudi su mi svašta govorili, svačeg sam se načuo tokom dve petine prosečnog životnog veka – neki su čak imali vlastite vizije o smislu života ili su smatrali da izvesne stvari treba uraditi ovako ili onako da bi se stiglo do željenog ishoda. Nadam se
da nisam jedan od onih koji su posustali čim ih je lekar izvukao iz majčine utrobe i šljapnuo nekoliko puta po zadnjici. Uostalom...)
Dnevni boravak. Drugi sprat ove polusablasne institucije, oko šest časova poslepodne, sat i po vremena nakon što je pao mrak na grad i našu veliku, nagojenu bolnicu koja veoma sporo vari svoju hranu. Takođe, mrak je pao na neko vreme i na neki prostor, o kojima ništa nisam znao; o kojima sam imao samo slobodu da naslućujem, a svoje slutnje da zapisujem i eventualno verujem da su to neke značajne misli koje će jednog dana, možda, igrati važnu ulogu u mom spisateljtvu, pružiti neki značajan podstrek. Ali, taj jedan dan uvek je daleko. Iako mi se ponekad čini da će nastupiti već sutra, to jest, čim se probudim –
a to spisateljstvo je uvek prežvakavanje vlastitih ili zamišljenih iskustava, a pisac teži da pri takvom procesu bude ubedljiv. Eventualno uspeva da prevari druge,
ali sebe nikada ne uspeva da prevari,
iako to uporno pokušava,
sukcesivno,
dan za danom,
prethodno se sa manje ili više skrupula uvežbavajući na svojim bližnjima.
Moje znanje, često precenjeno od strane mojih prijatelja i poznanika, sada je, dok sedim u prohladnom dnevnom boravku, figurativno rečeno, nalik baklji koju je Bog potopio u vodu – mokro i neupotrebljivo. Ja sam senka dalekim mračnim selima, božjeg ćutanja napih se iz bunara-luga – bremenitost značenja nadvila se nada mnom, nad čovekom koji je deset godina, sa manje ili više sreće, zamišljen kao Kain pred svoj zločin (a na čelu mu bora koja liči na neka nakazna ustašca), sklapao stihove; mladić koji iza dragstora ispija pivo i razmišlja o mogućim varijacijama jednog stiha, ubrzo odlazi po novu flašu, a kasirke vremenom izgledaju sve zamućenije i mlađe.
Nisam tada, dok sam sedeo u dnevnom boravku, evocirao uspomene u obliku lirike pune patosa, odnosno, nisam se bavio takozvanom logikom medjuprostora koju nisam još ni do kraja razvio, već sam se odmarao, bivši, možda zahvaljujući lekovima, siguran da postojim, da nisam utvara koja samo uobražava da sedi na stolici i olovkom crta neke nepravilne i po Euklidu nemoguće geometrijske objekte po papiru kojeg je ispovraćao elektroencefalogram smešten, kako sam načuo, u drugom krilu bolnice. Naprotiv, ponovo sam se setio ludog Mikija, i negovog proždiranja govana –
u tom fantazmu ludi Miki se sumanuto osvrće oko sebe, u strahu da bi mu neko mogao preoteti ogromno pseće govno i naslađivati se njime na mesto njega – parčence po parčence brzo i halapljivo trpa usta i žvaće, mljackajući zadovoljno, dok mu se sa uglova usana cedi smeđa supstanca – musav je, ali na kraju obeda, rukavom briše usta i zadovoljno se uspravlja iz čučećeg položaja kako bi što pre okončao moju neprijatnu maštariju.
Ima trenutaka,
ponovo se vraćam na svoju možda već dosadnu priču, u kojima se spontano osećam kao subjekat koji ima moć, pravo i sposobnost da odlučuje o sopstvenom životu. Divni trenuci tokom kojih se upitam da li je to ono što se može nazvati slobodom. Biti subjekat, u gramatičkom i nekom izvangramatičkom smislu kojeg trenutno nisam u stanju da pojasnim. Subjekat. Da ne bude uključivan/isključivan na dugmence, kao neki aparat, po tuđem nahođenju, u skladu sa tuđom i otuđenom ćudi te druge osobe. Da jede ili ne jede analogone govneta sa kojima se susrećemo dnevno bar nekoliko desetina puta. Međutim, ti momenti kratko traju, a onda usledi osećaj strašne potištenosti tokom kojih izgovaranje vulgarizama ne donosi ni najmanje zadovoljstvo –
osećaj apsolutne izolovanosti; javlja se želja da uzviknem bilo koju reč, opscenu ili ne, kako bih se uverio da posedujem glas određene boje, visine i intenziteta. Zatim se upitam: da li sam ja subjekat te strašne potištenosti? Koliko puta sam se samo noću, dok sam zapisivao razne rečenice ili stihove koji kao da su dolazili niotkud, osećao kao subjekat, uveren da ću se sledećeg jutra probuditi u istom, nepomućenom, blaženom stanju svojstvenosti samom sebi: da ću otvoriti oči, i da će moja duša biti ispunjena uverenjem da sam ja, Vladimir P., subjekat koji ima moć, pravo i sposobnost da odlučuje o sopstvenom životu. Ustanovljavanje logike međuprostora
je pokušaj očajnika da pobedi obeležja modernističke književnosti u koju je uvučen delimično i svojom voljom. Setih se jedne istine kada je zaškripio naslon stolice na kojoj sam sedeo: strasti donose patnju. To je prva od četiri Budinih plemenitih istina koje su mu se javili tokom čuvene meditacije pod drvetom bo –
kakvo li je to drvo bo? Da li mu je stablo duguljasto, a mala krošnja se nalazi na vrhu? Ne, pretpostavljam da nije. Bo drvo ima nisku krošnju, da bi Buda mogao sedeti u njegovom hladu. Osam godina je Buda, (nekada princ Sidarta Gautama, a zatim okoreli asketa), mučio svoje telo, dok nije shvatio izlišnost takve samotorture. I to je shvatio pod tim misterioznim bo drvetom, koje ne raste na ovim prostorima, te ne možemo sedeti i kontemplirati u njegovom hladu. Kao princa, setih se, otac je Sidartu čuvao (takoreći: držao zarobljenog) od neprijatnih prizora, kako ovaj ne bi ugledao, sagledao i shvatio užase ovoga zlokobnog sveta koji je Lajbnicu toliko prirastao za srce. Jednog dana, setih se, verni Sidartin sluga je mimo kraljeve volje napustio krug dvora i izneo svog mladog gospodara na ulice grada gde je ovaj ugledao siromaštvo, glad, bolest. I smrt, verovatno, emaniranu u slici raspadnutog leša oko kojeg su obletale muve-zunzare. I tako dalje – to je jedna egzoterična priča koja služi kao uvod u jednu ezoteričnu priču, a ja objašnjavam kako sam popunio pola sata, da bih mogao onda opisati događaj u vezi sa ratnim veteranom, takođe štićenikom ove institucije.
Vreme sporo protiče, i u njega se smeštaju uglavnom beznačajne stvari. Mentalnu instituciju bih radije nazivao ludnicom, ali je ona prava ludnica sprat iznad. Priča se da na trećem spratu „leže“ ludaci koji nisu toliko ludi koliko bi jedan lud čovek zapravo mogao biti lud. I njih ima po nekoliko u svakoj sobi, ne tuku i ne dave se međusobno, i ne urlaju toliko često. To novajlije koji tek pristižu mahom urlaju, dok ih snažni momci guraju uz stepenice na putu do trećeg sprata.
Dnevni boravak, drugi sprat institucije, oko pola sedam uveče, dva sata otkad je pao mrak na grad i bolnicu. Teta Vida, sredovečna žena koja je opsednuta idejom da ima rak kojeg onokolozi usled svoje nestručnosti ne uspevaju da otkriju, usudila se da ratnom veteranu Miroljubu, koji je po zanimanju bio, kao Franc Kafka (samo bez literarnih pretenzija), službenik nekog osiguravajućeg zavoda, postavlja pitanja o tome šta je ovaj doživeo na ratištu.
To je počelo ovako:
u jednom roglju dnevnog boravka bio je zakačen omanji TV-aparat. Nekolicina pacijenata gleda film „Vukovar, jedna priča“.
Nisam pominjao političku pozatinu rata koji je početkom devedesetih buknuo na ovim prostorima; samo sam napomenuo da sam Mirjanu Joković uvek gledao u ulogama u kojima je neko maltretira; uvek uplakana Mirjana Joković; uvek se zaticala u po nju nepovoljnim okolnostima. Setio sam se, i napomenuo to teta Vidi, kako ju je u filmu „Mala“ silovao pripiti Danilo Lazović, nakon čega ga je Jokovićka ubola nožem u stomak, a kasinje je Danilu presudio Jokovićkin celuloidni otac, Dragan Maksimović, koji je pak blistao u ulozi Mise u „Petrijinom vencu“, mom omiljenom domaćem filmu. Jednom prilikom sam pijan, setih se, gledao kako umešno Dragan Maksimović glumi pijanca u filmu „Petrijin venac“. To sam ispričao teta Vidi, napomenuši još da je Mirjana Karanović, koja je glumila nesretnice i u filmu „Mala“ i u „Petrijnom vencu“, uprkos svojim godinama, odlazila na devedesetih na rejv-žurke, što je podatak koji je na mene delovao blagotvorno, jer je ublažavao moj strah od starenja –
kakva banalnost, zaista – neminovnost je uvek banalna – ali, pitao sam se, da li je banalno kada je Miroljub progovorio:
„Čega sam se sve ja nagledao na ratištu!“
Ovakvi filmovi treba da nas potresu, misli Miroljub, ali u stvari, rekao je Miroljub, ublažavaju užas stvarnosti.
Okreće se Miroljub prema teta Vidi:
„Svašta sam ja video, moja Vidosava!“
Vidosava: „A šta si to video?“
"Jednostavno sam video..."

Cosmomachia · Pristupio: 08 Mar 2007 Poruke: 121 Studijska grupa: neki drugi fakultet

Rešio sam da neko vreme (mada sam uzimao u obzir da »neko vreme« može lako preći u »nikad«, štaviše, čini mi se da bih to nekada nepodnošljivo „nikad“, tu nekada strašnu pomisao, danas mogao podneti bez većih poteškoća) ne pišem pesme: ionako su sve te pesme, osim možda tri ili četiri izuzetaka nastalih pre nego što sam počeo da podražavam svoje omiljene pesnike, zapravo jedna jedina pesma koju produžavam u nedogled: jedna pesma prepuna detinjarija koje su se mogle dopasti isključivo onima koji nemaju pojma o poeziji a govore da vole umetnost – pisaću prozu bez sentimentalnosti, jednog dana završiću započeti roman o velikom austrijskom pesniku Georgu Traklu, razmišljao sam i odmah se upitao da li je moguće pisati o nekome drugom, a ne secirati svoju dušu, te dođoh do zaključka da ću pišuči o drugom ipak morati da seciram svoju dušu, da je okrećem na naličje i pažljivo snimam procese koje se u njoj odvijaju, jer je iskustvo svakog književnog lika ujedno i iskustvo njegovog tvorca: s tim da velikim piscima nazivamo one koji ovu činjenicu vešto zataškavaju – moraću svoju dušu da seciram i radi utehe ponavljam onu misao u kojoj se kaže da se može biti veliki putnik, a da se pri tom ne izlazi iz svoje sobe,
i tako sebe uhvatim da sam već počeo da kujem neke nove planove: psihijatri smatraju da je to dobro, ukoliko se ne radi o megalomanskim planovima koji se nadvijaju daleko nad našim realnim mogućnostima – imati plan: to je već nešto, jer mnogi na ovom odeljenju duševne bolnice veruju da je s njima zanavek gotovo, da se nad njima nadvija senka neminovne propasti, koja je tim strašnija zato što je spora – a ja sam neke od tih ljudi posmatrao s iskrenom tugom i pomislio da bih jednog dana, ukoliko budem u stanju, mogao o tome pisati – i to je jedan plan: iako sam u pojedinim trenucima bio toliko klonuo da sam tek s mukom koračao, na trenutke mi se ukazivao odraz jednog života kao prihvatljiv i moguć: biti sposoban pisati, o svakom od onih delova koje sam krunio u mazohističkom ushićenju, o ovoj bolnici i sebi među njenim zidovima, o tome kako pokušavam da sakupim okrunjeno izgovaranjem besmislenih mantri koje bi trebalo da daju potporu takozvanoj snazi volje, o ove dve duše koje su se u meni stisle (i koje bi se, kako je Faust govorio, »smesta rastale da mogu«), kao i o toj nesnosnoj i sumnjivoj potrebi da sebe vidim kao umetnika,
iako je umetnik, zašto se zavaravati, velika kukavica: on naspram konkretnog delanja na čije se ostvarenje ne usuđuje iz prostog straha (od neugodnosti koje putuju od čula do nervnog sistema), od greške koja je nadmenom čoveku koji zahteva nepogrešivost neoprostiva), postavlja umetničko delo kao estetski objekat uz uzdah olakšanja zbog toga što nije morao da se odvaja od svog pribora za pisanje – postaje snebvljiv u situacijama koje nagoveštavaju međuljudski kontakt i neobavezan razgovor – u društvu obrazovanih ljudi popiće nekoliko jakih pića i onda osetiti potrebu da naširoko raspreda o Robertu Muzilu ili o žalosnom stanju savremene srpske književnosti ili o romanu na kojem upravo radi, i pripovedaće o onome čega u romanu uopšte nema, jer sve je to samo jedna ideja o kojoj mašta dok se noću, kada ga najviše užasava prizvuk reči nedovršen, među nabore zavesa probija svetlost sa ulice na kojoj ga tokom dana možete videti zamišljenog u pokušaju da se izbori sa potrebom da njegov ekscentrični književni lik manje liči na njega, a više na likove iz knjiga koje je poređao na najdostupnijim delovima police – dok najokoreliji tip razmišlja šta bi govorio kada bi ga intervjuisali za štampu, ili kada bi ga pozvali u neku TV-emisiju u kojoj bi se govorilo o književnosti i njegovom upravo objavljenom romanu koji se, u duhu modernih romana, bavi mračnijim aspektima ljudske egzistencije – ta mi bolest deluje poznato: kao da se zakačila i na moje nervne završetke odakle polako gmiže put mozga, unapred prijemčivog za zavodljive misli koje uzimaju oblik dugačkih rečenica sa velikim brojem zareza – ovaki uv