Dino Buzzati

Sebastijan · Moderator

Grbe u vrtu

Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto.
U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Medjutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa.
Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Možda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to.
Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Djakomo. Rekao sam mu: “Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izdužena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?”
“Nije da liči, gospodine”, rekao je baštovan Djakomo, “to i jeste nadgrobna humka. Jer juče je, gospodine, umro jedan Vaš prijatelj”. To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sandro Bartoli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom.
“I ti hoćeš da kažeš”, rekao sam Djakomu, ”da je moj prijatelj sahranjen ovde.”
“Ne”, odgovorio je on, ”Vaš prijatelj gospodin Bartoli”, rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još je imao poštovanja, “sahranjen je u podnožju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo Vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u Vašem životu, gospodine, odražavaće se baš ovde.”
“Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja”, rekao sam mu, “molim te da poravnaš tu grbu.”

Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetam po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put kada bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kažem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti.
Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje, ne bih naleteo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao u tišini noći I glasno pitao: “Spavaš li?”
Ali, on nije odgovarao.
On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće.
Medjutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje, baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o drugu grbu.
Umalo da se opružim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem: “Djakomo, Djakomo!”, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Djakomo se pojavio na njemu.
“Kakva je, do djavola, ova grba?”, vikao sam. “Jesi li nešto iskopavao?”
“Nisam, gospodine. Samo što je u medjuvremenu otišao jedan Vaš dragi kolega sa posla”, rekao je on. ”Ime mu je Kornali.”
A onda, posle izvesnog vremena, naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Djakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam želeo da saznam. On, Djakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. “Ko je?”, upitao sam. ”Je li neko umro?” ”Da, gospodine”, odgovorio je on. “Zvao se Djuzepe Patane.”
Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnožavaju. Bilo je malih, ali bilo je i džinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim sići sa druge strane, kao da su brežuljci. Dve tako velike narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Djakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog života, okrutno otrgnuti.
I zato svaki put kada bih u mraku naleteo na ta dva grozna brežuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. “Kornali”, zvao sam, “Patane, Rebici, Longanezi, Mauri”, zvao sam ljude koji su odrasli sa mnom, koji su godinama radili sa mnom. A zatim, još glasnije: “Negro! Vergani!” Bilo je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao.
Malo pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu brežuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
A ovoga leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto užasno popoeti se, pravo planinarenje, apsoluto je trebalo izbegavati i zaobilaziti je.
Tog dana nisam dobio nikakvu ružnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraži prijatelj iz mladosti, izmedju njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, život i najlepše stvari, zajedno smo istraživali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina.
U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. “Ne, to je nemoguće”, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo “da”, zakleo bih se da mi je neki glas rekao “da”, a dolazio je iz nekih drugih svetova, ali možda je to samo bio glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt.
Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim užasnim tugama, život je ionako kratak i težak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastužuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na žalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju dogadja se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literarna šala, stvari zaista tako stoje.
Naravno, pitam se, takodje, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, možda neka grbica, drugog ili trećeg reda, možda samo nabor na polju, koji se danju kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, spotaćiće se.
Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaćiće se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.

Dino Bucati, Prodavnica tajni, Beograd 1998.
(Naslov originala: Dino Buzzati, La boutique del misterio)

penzos · Pristupio: 06 Feb 2008 Poruke: 1252 Studijska grupa: Filozofija

Moram da priznam da je vrlo zanimljivo.Nista novo,ali ipak jako interesantno.Mislim da cu da potrazim da procitam.
Sebastijane, ti pocinjes da mi se svidjas.

tilotama

Buzzati-jeva Tatarska pustinja je odlična....

Hetera · Pristupio: 13 Sep 2007 Poruke: 416 Studijska grupa: Klasične nauke

He, he... Meni su ovo davali na Institutu, kao lako stivo za vezbanje italijanskog Smajli

Kako si se bas ovoga setio? Namig

DaM daM! · Moderator

meni je genijalan onaj kit koji prati moreplovca citav zivot...to valja procitati...kako se ono zove, kolumbar ili tako neshto...genijalno

karo · Pristupio: 23 Nov 2006 Poruke: 272 Studijska grupa: Istorija umetnosti

dopada mi se, a kad smo vec kod Italija predlazem

Nikolo Amaniti, "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom" i "Ne bojim se"....
na koricama je Pol Kle, ima ih u Platou..
Naslov ne govori puno, zvuci sasvim suprotno od onog sto cete zateci u knjizi... Govori o odrastanjima, bolnom sazrevanju deteta, uklapanju u drustvo pogledima na sebe i oko sebe, slabosti-hrabrosti da sa necim izadje na kraj... Poruka je skrivena medju interesantnim zbivanjima u knjizi, ne nudi se lakom patetikom..

procitajte obavezno.

po "Ne bojim se" je snimljen i film..

Sebastijan · Moderator

Citat:

Sebastijane, ti pocinjes da mi se svidjas.

Drago mi je Smajli

Citat:

He, he... Meni su ovo davali na Institutu, kao lako stivo za vezbanje italijanskog Smajli

Pa da, to i jeste 'lako štivo', Bucati je bio novinar, i stil mu je jednostavan. Ima par njegovih priča koje mi se baš svidjaju.

Citat:

Kako si se bas ovoga setio? Namig

Recimo da se ovih dana delom pronalazim u ovoj priči.
S vremena na vreme je pročitam.

Citat:

kako se ono zove, kolumbar ili tako neshto...genijalno

Jeste, Kolumbar. Ima je u ovoj zbirci.
Bucati je sastavio Prodavnicu tajni pred smrt od pripovedaka za koje je smatrao da su najbolje, tako da je ova zbirka neka vrsta 'best of'.

*ase · Pristupio: 06 Dec 2006 Poruke: 271 Studijska grupa: Etnologija i antropologija

skoro sam procitala Prodavnicu tajni, kolega Bez sjenke mi je preporucio i prosledio. Smajli

zanimljiva je mada me podseca na nesto sto sam vec citala....mozda na Dzulijana Barnsa, istorija sveta u 10 i po poglavlja... ako je neko citao obe, neka me ispravi....

ancha

POSETA IZ SVEMIRA

Bilo je veče i seoski predeo je već bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i, u starim kućama, baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve, što se uzdiže na gornjem kraju sela.
Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula uspravno iz svemira, oklevala koji trenutak, ispuštajući neku vrstu brujanja, a zatim dotakla krov bešumno poput golubice. Disk je bio velik, sjajan, kompaktan, sličan gigantskom sočivu; a iz nekih ventila i dalje je izlazio zviždukavi mlaz gasa. Zatim utihnu i ostade nepomičan, kao mrtav.
Gore u svojoj sobi što gleda na crkveni krov, paroh, don Pjetro, čitao je sa toskanskom cigarom u ustima. Na neobično brujanje ustade iz fotelje i ode da pogleda kroz prozor. Spazi tada tu neverovatnu stvar, svetloplave boje, sa oko deset metara u prečniku.
Nije se preplašio, ni kriknuo, niti je bio zatečen. Zar se ikada ičemu začudio galamdžija don Pjetro? Ostao je tamo, sa cigarom u ustima, posmatrajući. A kada je ugledao kako se jedna vrata otvaraju, bilo mu je dovoljno da ispruži ruku: tu na zidu bila je okačena dvocevka.
E sad, o ličnom opisu dva čudna bića koja su izašla iz diska ne zna se ništa pouzdano. Takav je to smetenjak, don Pjetro. U svakoj od svojih narednih priča uvek bi sam sebi protivrečio. Sigurno se zna samo ovo: da su bili mršavi i niskog rasta, metar-metar i deset. Ali on kaže i da su se izduživali i skraćivali kao da su od gume. U vezi sa obličjem, nije bio baš razumljiv: "Izgledali su kao dva mlaza iz vodoskoka, deblji na vrhu i uski pri dnu" po don Pjetru "izgledali su kao dva đavolčića, dva insekta, kao metlice, kao dve velike šibice". "I imali su dva oka kao mi?" "Naravno, po jedno sa svake strane, ali mala". "A usta? a ruke? a noge?" Don Pjetro se nije mogao odlučiti: "U nekim trenucima video sam dve noge, a sekund kasnije nisam ih više video...Ama napokon, šta ga ja znam? Pustite me već jednom na miru!"
Ćuteći, sveštenik ih ostavi da posluju oko diska. Tiho su šušketali međusobno, dijalog je ličio na škriputanje. Zatim se popeše na krov, koji je vrlo blago nakošen, i dođoše do krsta, onoga na vrhu fasade. Obiđoše okolo, opipaše ga, činilo se da uzimaju mere. Neko vreme don Pjetro ih nije ometao, ne ispuštajući dvocevku. Ali iznenada se predomisli.

"Hej!" povika svojim gromkim glasom. "Silazite, momci. Ko ste vi?"
Ona dvojica se okrenuše da ga pogledaju, nisu izgledali odviše uznemireno. Ali odmah su sišli i približili se parohovom prozoru. Potom viši poče da govori.
Don Pjetro - sam nam je priznao - beše neugodno iznenađen: Marsovac (pošto je od prvog časa, ko zna zašto, sveštenik bio uveren da disk dolazi sa Marsa; a nije mu palo na pamet da traži potvrdu), Marsovac je govorio nekim nepoznatim jezikom.
Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?
"Mir, mir" reče stranac "uskoro odlazimo. Znaš? Već odavno vas obilazimo, i posmatramo, slušamo vaše radio-stanice, naučili smo skoro sve. Ti govoriš, na primer, a ja razumem. Samo jednu stvar nismo rastumačili. I upravo zbog toga smo sišli. Kakve su ovo antene? (i pravio je pritom znak krsta). Imate ih svuda, na vrhovima tornjeva i zvonika, na planinskim visovima, a imate ih i čitava mnoštva na sve strane, zatvorene među zidovima, kao da su rasadnici. Možeš li mi reći, čoveče, čemu služe?"
"Pa to su krstovi!" don Pjetro će. I tada primeti da ta dvojica nose na glavi po jedan čuperak, poput tanušne četke, visok dvadesetak centimetara. Ne, nije to bila kosa, pre su ličili na tanane stabljike biljaka, treptave, krajnje žive, koje su neprestano podrhtavale. Ili su to pak bili majušni zraci, ili skup električnih isijavanja?
"Krstovi" ponovi sričući tuđinac. "A čemu služe?"
Don Pjetro položi kundak dvocevke na zemlju, ali tako da mu sve vreme ostane na dohvat ruke. Onda se uspravi u svoj svojoj visini, pokuša da bude svečan:
"Služe našim dušama" odgovori. "Oni su simbol našeg Gospoda Isusa Hrista, sina Božjeg, koji je za nas umro na krstu".
Na glavama Marsovaca neuhvatljivi čuperci iznenada zatreperiše. Je li to bio znak zanimanja ili uzbuđenja? Ili je to bio njihov način da se smeju?
"A gde, gde se to dogodilo?" upita opet onaj malo viši, onim svojim cijukanjem koje je podsećalo na prenos Morzeovim azbukom; a u njegovom glasu se osećala nejasna ironija.
"Hoćeš reći da je Bog došao ovamo, među vas?"
"Ovamo, na Zemlju, u Palestinu."
Taj ton neverice razdraži don Pjetra.
"To bi bila duga priča" reče "možda preduga za znalce kao što ste vi".
Na došljakovoj glavi ljupki neodredljivi obruč zatreperi dva-tri puta. Činilo se da ga pokreće vetar.
"Oh, to mora da je izvanredna priča" reče snishodljivo. "Čoveče, baš bih je rado čuo".
Da li je u srcu don Pjetra bljesnula nada da će preobratiti stanovnika druge planete? To bi bio istorijski čin, doneo bi mu večnu slavu.
"Ako baš hoćeš" reče nabusito. "Ali dođite bliže, slobodno dođite u moju sobu".
To mora da je bio izuzetan prizor, u parohovoj sobi, on kako sedi za pisaćim stolom pri svetlu stare svetiljke, sa Biblijom u rukama, i dva Marsovca kako stoje na krevetu pošto ih je don Pjetro pozvao da se udobno smeste, da sednu na dušek, i navaljivao je, ali ovi nisu uspevali da sednu, vidi se da nisu bili u stanju, i tek da ne odbiju na kraju su se popeli na krevet, stojeći pravo, sa čupercima koji su se kostrešili i talasali više nego ikada.
"Počujte, četke!" reče sveštenik odsečno, otvarajući knjigu, i pročita: "...i uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edenskom...i zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš...i Gospod Bog..."
Podiže pogled sa stranice i vide da su dva čuperka neverovatno uzbuđeni. "Nešto nije u redu?"
Marsovac zapita: "I reci mi, ipak ste ga pojeli? Niste mogli da izdržite? Tako je bilo, zar ne?"
"Da. Jeli su od njega" priznade sveštenik, a glas mu se ispuni gnevom. "Voleo bih da vidim vas! Da nije možda u vašoj kući poraslo drvo dobra i zla?"
"Naravno. Izraslo je i kod nas. Pre mnogo miliona godina. I sada je još zeleno..."
"A vi? Voće, hoću reći, nikada ga niste probali?"
"Nikada" reče stranac. "Zakon to zabranjuje".
Don Pjetro uvuče vazduh, ponižen. Onda su ta dvojica bili čisti, nalik anđelima nebeskim, nisu znali za greh, nisu znali šta je zloba, mržnja, laž? Pogleda oko sebe kao da traži pomoć, dok ne opazi u polutami, iznad kreveta, crno raspeće.
Živnuo je: "Da, zbog tog voća smo se upropastili…ali Bog" zagrme, i osećao je knedlu u grlu "sin Božji je postao čovek. I sišao je ovamo među nas!" Ovaj drugi bio je ravnodušan. Samo se njegov čuperak ljuljao sa jedne na drugu stranu, nalik podrugljivom plamičku.
"Došao je ovamo na Zemlju, kažeš? A vi, šta ste s njim uradili? Proglasili ga za kralja?…Ako se ne varam, rekao si da je umro na krstu…Ubili ste ga, dakle?"
Don Pjetro se žestoko borio: "Otada je prošlo skoro dve hiljade godina! Upravo je za nas umro, za naš večni život!"
Zaćuta, nije više znao šta da kaže. A u mračnom uglu tajanstveni pramenovi one dvojice su plamteli, odistinski plamteli neobičnom svetlošću. Zavlada tišina i tada se spolja začu pesma cvrčaka.
"I sve to" upita opet Marsovac, strpljivo kao učitelj "je li sve to na kraju vredelo?"
Don Pjetro ne izusti ni reči. Samo načini pokret desnom rukom, neutešno, kao da će reći: šta ćeš? takvi smo, grešnici smo, bedni grešni crvi kojima je potrebno Božje milosrđe. I tu pade na kolena, pokrivši lice rukama.
Koliko je vremena prošlo? Sati, minuti? Don Pjetra su prenuli glasovi posetilaca. Podiže pogled i opazi ih već na prozorskoj dasci, reklo bi se da se spremaju da krenu. Pod noćnim nebom dva čuperka su podrhtavala očaravajuće skladno.
"Čoveče" zapita onaj isti. "Šta to radiš?"
"Šta radim? Molim se!…Vi ne? Vi se ne molite?"
"Da se molimo, mi? A zašto bismo se molili?"
"Ni Bogu se nikad ne molite?"
"Ma ne!" reče čudni stvor i, ko zna kako, njegov živi obruč iznenada prestade da treperi i postade mlitav i bezbojan.
"Oh, siromasi" promrmlja don Pjetro, ali tako da ga ona dvojica ne čuju, kao što se ophodi prema teškim bolesnicima. Diže se na noge, krv opet poče snažno da mu struji kroz žile. Osetio se kao crv nekoliko časaka ranije. A sada je bio srećan. "He, he" smejuljio se u sebi "vi nemate iskonski greh sa svim njegovim komplikacijama. Poštenjaci, mudraci, nekažnjeni. Sa demonom se niste nikad sreli. Ali kad se spusti noć, voleo bih da znam kako se osećate! Prokleto sami, pretpostavljam, umirete od zaludnosti i čamotinje." (Ona dvojica su u međuvremenu ušli i zatvorili vrata, a motor je već radio uz potmulo i skladno brujanje. Sasvim lagano, kao nekim čudom, disk se odvoji od krova, uzdižući se poput balončića: potom poče da se okreće oko sebe, i krenu neverovatnom brzinom, naviše, naviše, u pravcu Blizanaca.) "Oh" i dalje je gunđao sveštenik "Bogu smo miliji mi, zacelo! Najzad, bolje i svinje kao što smo mi, gramzivi, gnusni, lažljivi, nego oni prvaci u razredu koji mu nikad ni reč ne upute. Kakvo zadovoljstvo može Bog imati od takvih? I šta znači život ako nema zla, ni griže savesti, ni plača?"
Od radosti, prigrli sačmaru, nacilja na leteći tanjir koji je sad predstavljao bledu tačkicu sred nebeskog svoda, ispali hitac. A sa udaljenih bregova odazva se zavijanje pasa.

Sebastijan · Moderator

Vrlo zanimljiva.
Hvala.